Konteksti i konstanta

By 17.09.2018Blog

BLOG

Borut Vild Slobodan Masic

KONTEKSTI I KONSTANTA
o dizajnu Nezavisnih izdanja u nekoliko slika

Prazan papir

„Ja nisam grafički dizajner.” Bila je to jedna od često izrečenih/citiranih sentenci Slobodana Mašića. Ipak, već sada je jasno da ćemo ga najviše pamtiti baš kao jednog od pionira grafičkog dizajna kod nas. S druge strane, i letimičan pogled na obimnu bibliografiju pokazuje da se najveći broj jedinica odnosi na njegove aktivnosti nezavisnog izdavača. A svaka knjiga je bez sumnje i objekt grafičkog dizajna. Ima li paradoksa u tom negiranju ali i pripadanju širokom polju vizuelnih komunikacija (da makar na početku preskočimo danas već poprilično nedostatan pojam grafički dizajn)? Je li vizuelna komunikacija – u najvećoj meri u mediju štampe – uistinu Slobodanu Mašiću, tom pronicljivom misliocu i hipnotičkom govorniku, poslužila samo kao način za iskazivanje opštijih i većih istina? Za ostvarivanje viših ciljeva od pukog preživljavanja, za osvajanja većih sloboda od onih koje je nudilo vreme? Je li grafički dizajn Slobodana Mašića samo strateško uobličavanje jednog velikog narativa formom koja pripada određenom vremenu, stilu, modi i tehnologiji? Ili je to imanentan i jedini relevantan govor/jezik velikog autora?

Marija Čudina: Pustinja, Nezavisna knjiga 1, 1966.
Marija Čudina: Pustinja, Nezavisna knjiga 1, 1966.

Marija Čudina: Pustinja, Nezavisna knjiga 1, 1966.

Pustinja prethodi Nezavisnim izdanjima. To je i knjiga koja po svemu odudara od onih koje su sledile. Mašić je rekao da su u njoj sadržane sve potonje knjige, i donekle je bio u pravu. Spoj modernističkog tipografskog reda, poezije Marije Čudine i skoro pa nadrealističke ilustracije Leonida Šejke najaviće izrazito autorski pristup, slobodarski duh i nepripadanje bilo kojoj ideološkoj matrici Nezavisnih izdanja. Do samog kraja.

Knjiga je rezultat zajedničkog rada prijatelja, umetnika i istomišljenika. Sve troje, Čudina, Šejka i Mašić, potpisuju je i kao izdavači. Neobičan izduženi format, izbor papira, nedostatak poveza, oblikovanje u stilu arte povera čine ovo izdanje više umetničkim projektom (artist’s book bismo to danas zvali) nego klasičnom knjigom, ali nimalo nalik radu nekog grafičara ili primenjenog umetnika tog doba. Mašić uokviruje intimnost stihova i bošovsko obilje ilustracije u čvrstu celinu. Minimalistička Pustinja više pleni konceptualnošću nego likovnošću. Kao i većina Mašićevih radova, uostalom.

Bora Ćosić: Sadržaj, Nezavisno izdanje 1, 1968.

Bora Ćosić: Sadržaj, Nezavisno izdanje 1, 1968.

Dragoš Kalajić: Krševina, Nezavisno izdanje 2, 1968.

Dragoš Kalajić: Krševina, Nezavisno izdanje 2, 1968.

Crna osnova. U zaglavlju logično i strogo definisani odnosi veličina i pozicija teksta. Tipografski elementi u blokovima. Repeticija ili neka vrsta vizuelne gradacije od slikovnih ili tipografskih elemenata na dnu korice. Neizbežna Helvetica ili neka druga varijacija grotesknog pisma. Čvrsti i odrešiti kolorni odnosi. Kliše do klišea, ali i etalon modernističkog dizajna kakav se viđao u Evropi tog vremena. Slobodanu Danetu Mašiću, arhitekti, prija ta vrsta kodiranog dizajna. Mnogo puta će mu se vraćati i varirati ga na bezbroj načina. Ipak, dva važna elementa su već uspostavljena na samom početku Nezavisnih izdanja. Prvo, kvadrat, taj harmonični, „pošteni”, egalitaristički format, koji ne daje prednost ni visini ni širini. Mašić ga je koristio toliko često da su mu dizajneri tepali „Mašićev format” ili „Mašićev kvadrat”. Drugo, unutar tog internacionalnog dizajna ima nečeg specifičnog – dizajnerska intervencija u oblikovanju dijakritičkih znakova našeg jezika. Slobodan Mašić neće dugo robovati zadatoj šemi. Već u sledećim izdanjima (Pesme s putovanja i druge 1965–69, 1969; Če, tragedija koja traje, 1970) počinje da je ruši i prilagođava sadržaju knjiga.

Milan Vlajčić: Poprišta, Nezavisno izdanje 10, 1971.

Milan Vlajčić: Poprišta, Nezavisno izdanje 10, 1971.

Jovan Ćirilov: Putovanje po gramatici, Nezavisno izdanje 13, 1971.

Jovan Ćirilov: Putovanje po gramatici, Nezavisno izdanje 13, 1971.

Bauhausovsko-konstruktivistička dijagonala će obeležiti dizajn knjiga s početka ‘70-ih godina prošlog veka. Atraktivna, dinamična kompozicija i duhovito tipografsko poigravanje naslovima učiniće Nezavisna izdanja koliko prepoznatljivim toliko i upadljivim. Izraženo dijagonalno kretanje slova omogućilo je povezivanje prednje i zadnje korice u skladnu celinu, a upotreba bezserifnog pisma i isključivo kurenta (malih slova), stvorilo je čvrstu vezu sa modernističkom estetikom. Intenzivne boje i tamna atraktivna podloga polako prepuštaju mesto beloj kao osnovnoj boji korica. U intervjuu NON-u, Mašić je rekao: „Svako Nezavisno izdanje je izdanje autora, to je njegova knjiga, ja sam izdavač svog dizajna. On je izdavač onoga što je crno, a ja sam izdavač onoga što je belo.”

Svetozar Vlajković: Čubura, negde u Kaliforniji, Nezavisna izdanja 19, 1976.

Svetozar Vlajković: Čubura, negde u Kaliforniji, Nezavisna izdanja 19, 1976.

Milovan Danojlić: Lirske rasprave, Nezavisna izdanja 26, 1980.

Milovan Danojlić: Lirske rasprave, Nezavisna izdanja 26, 1980.

Dinamika početkom osme decenije prošlog veka nestaje, pročišćava se, pojednostavljuje. Mašić oseća da se vreme menja. Zanos i energija pisane reči postepeno gube na snazi. Kao i ideologija jednog vremena. Ostaće još na koricama, sama, obojena, pitajući šta će se desiti sa njom. Kao da oseća da treba napraviti omaž jednoj epohi, Slobodan Mašić na poslednjim kvadratnim Nezavisnim izdanjima dodaje grafički friz na dnu strane, koristeći uglavnom fotografije autora, i time zatvara krug od Krševine do početka nove serije.

Miro Vuksanović: Nemušti jezik, Nova 1, 1984.

Miro Vuksanović: Nemušti jezik, Nova 1, 1984.

Milan Janković: Psalmi huliteljstva, Nova 2, 1984.

Milan Janković: Psalmi huliteljstva, Nova 2, 1984.

Radikalna promena dešava se pokretanjem edicije Nova. Promena formata, 12,5 x 17,5 („pravi knjiški”), tvrdi povez, korice u dve standardizovane boje. U vremenu opšte dominacije postmoderne, vizuelni identitet baštini mnogo više od pop-arta i push-pin-a nego od internacionalnog dizajna. Ostaje samo mreža/grid, na ranijim izdanjima skrivena u samom postupku, sada jasno vidljiva ispod jakog flora sa dva znaka Studio Structure. Mreža je takođe jedan od klišea postmodernističke estetike. Tih je godina nalazimo svuda, od Amerike do naših prostora. Relikt vremena, ali i zgodna podloga koja učvršćuje raspevani dizajn, neka vrsta setnog oproštaja na početku dominacije novog globalnog vizuelnog jezika. Opušteno kombinovanje različitih pisama, upotreba tipografskih ilustracija i gravira najavljuju zaokret ka slici kao nosećem elementu novih izdanja. Ova serija nedvosmisleno govori o preispitivanju, dilemama i nedoumicama autora. To nije toliko potraga za novim individualnim jezikom, koliko je definicija vremena, trenutka, promena paradigme. Očigledna je i Mašićeva potreba da u okviru novog, bogatijeg i drugačijeg vizuelnog jezika zadrži jasnu i preciznu strukturu serije.

Vesna Vasić: Ljudi koji ne postoje, Nova 15, 1986.

Vesna Vasić: Ljudi koji ne postoje, Nova 15, 1986.

Aleksa Đilas: Kraj veka, Nova 138, 1998.

Aleksa Đilas: Kraj veka, Nova 138, 1998.

Ako je Slobodan Mašić u nečemu izuzetan, to je svakako upotreba fotografije u vizuelnim komunikacijama. Njegova sposobnost da naturalističkim fotografskim jezikom stvara simboličke i apstraktne iskaze jedinstvena je na ovim prostorima. Poslednja faza oblikovanja vizuelnog identiteta Nezavisnih izdanja u najvećoj je meri obeležena fotografskom slikom. Na koricama su fotografije autora, arhivske fotografije, kao i one iz privatnih albuma… u najrazličitijim kombinacijama. Na početku, nekoliko puta fotografiju koristi na način vorholovske multiplikacije, ali Mašić od toga ubrzo odustaje i fotografiju koristi, uglavnom, kao asocijativnu ilustraciju. Tipografija je marginalizovana, ali dosledna. U Nezavisnim izdanjima najčešće su upotrebljena „generička” pisma: Helvetica i Times. Iako snaga tih kasnih radova s kraja prošlog veka ne može da parira vizuelnim identitetima projekata poput Bitefa i Festa, koji se realizuju jednom godišnje, oni nedvosmisleno govore o Mašićevom osećaju za zeitgeist, iako on tom vremenu u stvari više nije pripadao.

Slika jed(i)na Dragan Klaić: Pozorište, 4000 godina, hronologija, Nezavisno izdanje 39, 1989.

Slika jed(i)na
Dragan Klaić: Pozorište, 4000 godina, hronologija, Nezavisno izdanje 39, 1989.

KONSTANTA

Dizajn korica Nezavisnih izdanja menjao se s vremenom. Nekad su bile ispred, nekad on time, ponekad su reciklirane stare ideje, a ponekad se slobodno istraživalo… sa manje ili više uspeha. Tako to biva sa poštenim dizajnom. Ono što će biti jedina Mašićeva konstanta je odnos prema tekstu. Nikad, ali baš nikad, Slobodan Mašić nije dozvolio da se povredi integritet reči, rečenice, teksta. No-nonsense design, postojanost i nepopustljivost u oblikovanju knjižnog bloka najvažniji su segment ovog velikog poduhvata. Odnos prema logosu u stvari je razlog postojanja Nezavisnih izdanja. Korice su tu samo da zaštite reč, misao, integritet i slobodu. Slagali se mi s tim ili ne. I zato Slobodan Mašić zaista nije (samo) grafički dizajner.

Poslednji tabak

Nezavisna izdanja su pokrenuta 1968, u „nultoj godini videosfere”, kako je to definisao Režis Debre (Regis Debray)*. Nije da Slobodan Mašić nije bio svestan da je vreme prosvetiteljske uloge knjige prošlo. Da pokretna slika i svi njeni derivati iznova okreću točak istorije. Da ‘68. nije samo poslednja pobuna ekonomski obespra-vljenih, nego i vapaj za očuvanjem simboličkog, ergo racionalnog poimanja sveta. „Moja izdavačka kuća nastala je sa jedinom namerom da omogući slobodnom ljudskom umu izgovaranje posebnog i sopstvenog toka misli, koji neće biti na bilo koji način zavisan od bilo kog ideološkog, ekonomskog, socijalnog, religioznog, nau-čnog ili estetskog sistema”, zapisao je. Korice Nezavisnih izdanja nedvosmisleno prikazuju protok vremena, vizuelnu kulturu, dominantni jezik vizuelne komunikacije, ali i raspad jednog sistema vrednosti, jednog društva, jedne zajednice, jedne zemlje. Ali ako „pisanje kolektivizuje pojedinačno sećanje, a čitanje individualizuje kolektivno pamćenje”, kako kaže Debre, onda sve ovo ima smisla. A kad bi ustvrdio: „Štampana reč u izuzetnim slučajevima i dalje može da ubije. Ali može li i dalje da rađa? I ako može, šta to?”, siguran sam da bi Dane odgovorio: „Može, može, nego šta… iluziju slobode.”

 

 

* Regis Debray, “Socialism: A Life-Cycle”, New Left Review 46, 2007. Režis Debre, Socijalizam: životni ciklus, Fakultet za medije i komunikacije, Beograd 2017. str. 7–29.

Borut Vild Slobodan Masic
Borut Vild Slobodan Masic