Hikikomori – koncept devijantnog imuniteta?

By 05.05.2020Blog

Hikikomori – koncept devijantnog imuniteta?

Od devedesetih godina XX veka, problem povlačenja mladih iz društvenih tokova života jeste u fokusu japanske javnosti. Ovaj kompleksan psihološko-socijalni simptom, pod nazivom hikikomori, često je razmatran i tumačen iz zapadne perspektive kao inherentno japanski. Isključivost takvih zaključaka ne samo da je teorijski upitna, već generiše diskurs o Japanu kao prostoru jedinstvenog, nacionalno određenog, devijantnog ponašanja. Ovaj rad najpre nudi teorijsku kontekstualizaciju pomenutog fenomena, a potom otvara dalja pitanja o „imunološkim“ potencijalima hikikomori zajednice unutar kapitalističkog sistema u kojem je obaveza proizvodnje neupitna.

Uvod

Razmatranje pitanja devijantnosti u okviru određene nacionalne kulture, posebno nezapadnjačke, neizostavno vodi u domen ispitivanja koncepta drugosti, čime se ujedno konstruiše predstava o vlastitom identitetu kroz opoziciju. Iz perspektive Zapada, Japan je često tumačen kao egzotično mesto u kojem su zastupljene određene prakse i ponašanja koje radikalno odstupaju od uobičajenih normi i kodeksa ustaljenih u zapadnjačkim društvima. Ovakvim, u načelu, relativističkim razumevanjem japanskog društva kojim se (intencionalno) kulturološke razlike produbljuju, prenebregava se stanovište da su izvesne tendencije zastupljene u određenom periodu izraženije u jednom društvu, odnosno da je reč o kompleksnoj mreži istorijsko-komunikacijskih uslovljenosti. Dalje treba biti jednako obazriv prema znanju koje jedna kultura proizvodi o sebi, insistirajući tako na sopstvenoj jedinstvenosti i posebnosti.[1] Otuda je tema devijantnosti značajna, jer se „otkriva kultura kakva jeste – ne kako bi želela da bude sagledana“[2]. Vodeći se najopštijim određenjem devijantnosti kao odstupajućeg ponašanja prema normama koje su u društvu prihvaćene, nastojaću da u ovom radu ukažem na devijantno ponašanje (prvobitno detektovano) unutar japanskog društva, ali koje se ne može usko tumačiti kao izolovan fenomen koji se isključivo pojavljuje u Japanu. Prvi deo rada kontekstualizuje problem ekstremnog povlačenja mladih iz društvenog života, dok se u drugom segmentu preispituje može li se ovakav vid ponašanja tumačiti kao pokušaj otpora hegemoniji kapitalizma.

Portret dobrovoljne isključenosti

Pre gotovo dvadeset godina, psihijatar Tamaki Saito (Tamaki Saito) izazvao je medijsku senzaciju objavljivanjem knjige Shakaiteki Hikikomori (1998) koja je ubrzo postala bestseler u Japanu. Na osnovu iskustva kliničke prakse, Saito razmatra fenomen povlačenja mladih osoba iz društvenog života i imenuje ga hikikomori. Japanska reč hikikomori (引きこもり) , složenica glagola (po)vući i osamiti se, doslovno se odnosi na čin povlačenja iz sfere društvenih odnosa, ali je vremenom u upotrebu ušlo i imeničko određenje za osobu koja je sklona ovakvom vidu ponašanja. Saito insistira na stanovištu da hikikomori nije bolest ili tipologija poremećaja, već kompleksan simptom koji nastaje, razvija se i gubi u zavisnosti od sredine kojoj pojedinac pripada, odnosno okruženja u kojem se adolescentsko ponašanje produžava i toleriše u kasnijoj, odrasloj životnoj dobi. Hikikomori je osamljen u svojoj sobi, i odbija ne samo da izađe van mesta stanovanja (pohađa nastavu ili odlazi na posao, i prisustvuje bilo kakvom kulturno-umetničkom ili sportskom događaju), već najčešće i da provodi vreme sa ostalim članovima porodice unutar drugih prostorija u domu. Ovaj vid ekstremne izolovanosti (duže od šest meseci), u kojoj se socijalna interakcija svodi najčešće isključivo na članove porodice, karakteriše i izostanak drugih psiholoških problema kao osnovnog uzroka ovakvog stanja.[3] Na osnovu zaključaka koje iznosi Saito, hikikomori nisu agorafobični, apatični niti se povlačenje može objasniti isključivo kao individualna patologija. Odbijanje komunikacije jeste vid antropofobije, a u zatvorenom krugu izolacije anksioznost se dodatno povećava i minimalnim kontaktom sa porodicom. Podaci o broju individua sa ovim simptomom u Japanu variraju od istraživača, ali nikada nije manji od pola miliona, u uzrastu od 15 do 40 godina. Budući da hikikomori fenomen prati osećaj stida zbog aktivnog neučestvovanja u društvenoj zajednici, kako samog pojedinca, tako i njegovih članova porodice, te da je određen broj neregistrovanih slučajeva sasvim izvestan, Saito smatra da razmere mogu biti gotovo epidemiološke.[4] Sa druge strane, imajući u vidu da je Saito detektovao prve slučajeve tokom osamdesetih godina XX veka, danas bi istraživanja bila preciznija, ukoliko bi uključivala i populaciju čija je starosna granica iznad 40 godina.

Uzročni faktori za ovakvo povlačenje iz društva su složeni i brojni, a paradigma specifičnog kulturološkog konteksta neretko se tumači isključivo kroz perspektivu jedinstvenosti japanskog identiteta. Porodični odnosi, obrazovni sistem i društveno-ekonomski činioci direktno i indirektno doprinose razvoju hikikomori simptoma.

U okviru nihonđinron diskursa, japanski psihoanalitičar Takeo Doi u knjizi Anatomija zavisnosti (Amae no Kouzou) (1971) nudi jezgrovito objašnjenje amae koncepta kao specifične japanske zavisnosti koja se najpre uočava u odnosu majka-dete, a potom prenosi na ostale društvene odnose. Naime, za razliku od zapadnjačke tendencije razvijanja rane samostalnosti individue, u pitanju je instinktivna strategija neodgovornosti koja se neguje i ohrabruje dopuštanjem različitih postupaka detetu i izrazitom zaštitničkom nastrojenošću majke. Etimologija ovog koncepta dodatno pojašnjava značenje – glagol amaeru (甘える) odnosi se na zavisnost od tuđe dobrodušnosti; biti pažen i (raz)mažen, a koren reči isti je i u pridevu amai (甘い) – sladak. Prekomerna popustljivost i „uslužnost“ majke detetu stvara čvrstu simbiozu, a zatim se u kasnijim godinama ovaj mehanizam vertikalnog odnosa obnavlja kroz predstavu o sigurnosti koju pruža uključenost u grupu. Kod hikikomorija jasno se prepoznaje lagodnost prepuštanja životu na račun roditelja, jer se od samog početka odrastanja neguje predstava o domu kao sigurnoj čauri u kojoj je majka spremna na izrazitu požrtvovanost i povlađivanje. Ipak, neodgovorno je zastupati stanovište da je ovakva praksa tipična isključivo za Japan. Nedavni statistički podaci pokazuju da je od 2014. godine, po prvi put nakon 130 godina, u Sjedinjenim Američkim Državama više osoba uzrasta 18-35 koje stanuju sa roditeljima nego sa partnerima ili sami[5], a neznatna razlika se primećuje i u Evropi[6]. Razlozi za ovakvu demografsku sliku pronalaze se u promeni stava prema instituciji braka, ekonomskoj ceni obrazovanja i sveukupnih troškova života.

Dobro su poznati stereotipi o japanskom obrazovnom sistemu kao gladijatorskoj areni u kojoj preovladava pritisak ostvarivanja najboljih rezultata. Pored toga, problem vršnjačkog nasilja – iđime (虐め) i odbijanje pohađanja nastave – tokokjohi (登校拒否) dovode se u vezu sa povlačenjem iz društvenih tokova u kasnijoj životnoj fazi. Nimalo ne iznenađuje činjenica da su učenici koji su iskusili telesno ili psihičko nasilje profesora zarad očuvanja konformizma upravo oni koji vrše nasilje nad učenicima koje smatraju drugačijim od ostalih (nekonformistima).[7] Odbijanje pohađanja nastave može imati uzroke u pomenutim nasilnim praksama, ali se takođe detektuje i kao rezultat anksioznosti zbog odvajanja (najčešće) od majke.[8] Za razliku od ovog fenomena u kojem se odbijanje ograničava na prostor škole, kod hikikomorija povlačenje implicira sveobuhvatan otpor prema svim interpersonalnim odnosima.

U hikikomori diskursu česta je upotreba i drugih, novonastalih jezičkih kovanica poput NEET, samci-paraziti (parasite singles), furita (furitaa) i sl. Skraćenica NEET[9] označava osobe koje u datom momentu ne zadovoljavaju normativne društvene zahteve u vidu zaposlenosti, obrazovanja i obuke. Takvi pojedinci, uzrasta od 15 do 35 godina, čine neaktivnu i time neeksploatisanu radnu snagu na koju se posebno skreće pažnja na pragu trećeg milenijuma. Osobe koje nisu u braku, a žive sa roditeljima i ne doprinose životu u takvoj zajednici, već su usmerene na sopstvenu zabavu, definisane su terminom samci-paraziti. Međutim, uočljiva je tendencija da se ovaj pojam više upotrebljava u slučaju neudatih žena nego muškaraca, čime se negativne posledice ovakvog vida života (poput niske stope nataliteta) nekritički pripisuju jednoj strani.[10] Smatra se da su i individue koje sa namerom biraju privremene poslove (ili su u radnom odnosu bez punog radnog vremena) – furita[11] još jedna kategorija ljudi koji odbijaju društvene modele ponašanja, uspostavljene tokom vremena kada je Japan bio na vrhuncu ekonomskog razvoja. Jedna od ključnih karakteristika pomenutih društvenih modela je njihova zasnovanost na praksi lojalnosti preduzeću tokom celokupnog radnog veka. Pored hikikomorija, svaka od pomenutih kategorija predstavlja remetilački faktor u socijalnom sistemu, jer ne samo da aktivno ne doprinosi samo-održivosti, već pada na teret državnog aparata u budućnosti. Neproduktivnost ovih pojedinaca za posledicu ostavlja neplaćanje poreza čime se dodatno opterećuje penzioni sistem koji je već narušen recesijom i niskom stopom nataliteta. U organizaciji japanskog Instituta za ekonomska i društvena istraživanja (ESRI), marta 2005. godine, održan je forum pod nazivom „Da li su mladi ljudi izgubili svoje snove? Portret mladih u savremenom društvu“, na kojem Saito iznosi zaključak da mladi[12] shvataju posao kao obavezu, odnosno da je pritisak društva da budu zaposleni u korelaciji sa povlačenjem.[13] Generacije koje su kao deca iskusile pucanje japanskog ekonomskog balona, čime je zaustavljena linija konstantnog progresa i nastupio period stagnacije, odgajane su u atmosferi izvesne beznadežnosti. Zapravo, reč je o gubitku iluzija o izvesnosti (ekonomske) stabilnosti.

U kontekstu „razbijenih“ iluzija kao jednog od potencijalnih okidača za nestandardne oblike ponašanja među mladima, neophodno je osvrnuti se na fenomen otaku[14] kulture. Razmatrajući otaku subkulturu kroz prizmu želje, konzumerizma i proizvodnje u postmodernom dobu, jedan od najznačajnih japanskih teoretičara, Hiroki Azuma se posebno bavi pitanjem fikcije i realnosti. Naime, Azuma zaključuje da otaku više vrednuju fikciju od „društvene realnosti“, jer se stvarnost iskazuje u disfunkcionalnim društvenim odnosima naspram kojih kreirana „hobi“ zajednica nudi alternativne vrednosti.[15] Odvajanjem od uslovnosti porodičnih ili nametnutih odnosa u radnoj sredini dekonstruiše se otelotvoreni sistem društvene stvarnosti, te se beg u imaginarne svetove uspostavlja kao strateško pozicioniranje. Na taj način se ostvaruje suverenost u domenu fantastične teritorijalnosti koja ne podleže konvencijama izrazito konformističkog drušva kakvo je japansko. Svakako, ovde namera nije da se izjednači hikikomori sa pripadnikom otaku kulture, već da se ukaže na zajednički imenitelj dobrovoljne izolovanosti od sredine koja ne pruža dovoljno smisla ni slobode pojedincu.[16] Dakle, hikikomori fenomen se može tumačiti kao vid radikalnog nekonformizma, odnosno kulture otpora društvu kroz pasivnost i nepristajanje na uspostavljene norme ponašanja koje podrazumevaju produktivnost. Pored toga, dobrovoljnim izopštavanjem iz zajednice i odbijanjem ispunjenja nametnute društvene uloge, hikikomori narušava ideju o homogenosti japanskog društva i negovanju kolektivizma i društvene solidarnosti.

Odbrambeni mehanizam ili saučesništvo u kapitalističkom modelu?

Hikikomori fenomen bi se mogao promišljati u ključu uzbudljive i orginalne perspektive koju nudi Roberto Espozito (Roberto Esposito) u delu Immunitas: The Protection and Negation of Life (2002). Naime, Espozito pozajmljuje biološki koncept imunog sistema tela koji čuva organizam od virusa i bakterija, i ukazuje na sličan model prvobitne funkcije zakona kao odbrambenog mehanizma društva radi očuvanja reda i mira zajednice. Nudeći etimološko pojašnjenje latinske reči immunis zasnovane na negaciji, nedostatku onoga što predstavlja munus – služba, dužnost, Espozito ističe da je ključni činilac izuzimanje od obaveze, bilo da je u pitanju „lična, civilna ili fiskalna“.[17] Upravo se hikikomori lišava svake od ove tri odgovornosti, u procesu koji bismo mogli nazvati autoimunizacijom. Povlačenje iz normiranih društvenih tokova jeste odbrambeni mehanizam, radikalno odbijanje učestvovanja u nametnutom sistemu ispunjenja obaveza. Budući da imunitet podrazumeva i određeni aspekt privilegovanosti, hikikomori takvu poziciju konstruiše sam za sebe, apsolutnim povlačenjem iz zajednice (communitas). Espozito sasvim jasno naglašava da je pripadnost nekome uslovnost imuniteta, te da je suštinski uvek reč o konceptu „ne-zajedničkog/komunalnog“. Onaj koji poseduje imunitet, oslobođen od bilo kakve odgovornosti, „pozicionira se izvan zajednice“ čime se neizostavno „konstituiše kao ‘nezahvalan’“.[18] Negacijom vlastitog društvenog života hikikomori se štiti od normiranih odnosa i ostvaruje krajnji stepen individualizma. Prateći uvide Helmuta Plesnera (Helmuth Plessner), posebno ideje „ekscentrične pozicionalnosti“ ljudskog bića, Espozito navodi da je čovek, „za razliku od životinja čije se potrebe ispunjavaju kroz neposredni odnos sa direktnim okruženjem“, uvek udaljen sam od sebe.[19] „Iza ili ispred, na jednoj strani ili drugoj, pre ili posle mesta gde su zaista smešteni, ljudska bića su izvan vlastitih ‘unutrašnjosti’ i unutar sopstvenih ‘spoljašnjosti’ […].“[20] Ovakva apsolutna izmeštenost vidljiva je i u slučaju hikikomorija iako se normirani i društveno konstruisani identitet pojedinca prividno destabilizuje povlačenjem iz zajednice.

Baveći se pitanjem mehaničke i organske solidarnosti, u knjizi O podeli društvenog rada (De la division du travail social) (1893), Emil Dirkem (Emile Durkheim) uvodi koncept anomije koja se, kako on smatra, pojavljuje uporedo sa slabljenjem društvene kontrole u industrijski razvijenim društvima. Anomija je prema Dirkemovom shvatanju forma društvene patologije za koju se traže određeni oblici izlečenja.[21] Društvenu obavezu Dirkem nalazi u moralnosti, odnosno u odgovornosti za redom i poretkom i realizacijom određene društvene solidarnosti. Prema tome, anomija jeste izostanak moralnosti, te se tako svrstava u patološke društvene pojave. Blisko Dirkemovom pristupu, a razmatrajući teoriju anomije Roberta Mertona (Robert Merton), Aleksandar Jugović navodi da je anomija „antipod ravnoteži i integraciji pojedinih delova društvenog sistema“ i da je „pokazatelj dezintegrisanosti društvene strukture i kulture“[22]. Međutim, u kontekstu destabilizacije društvenog ekvilibrijuma moguće je sagledati fenomen hikikomorija iz potpuno suprotne perspektive, odnosno, odbrambeni mehanizam od društva kod ovih pojedinaca zapravo može biti u službi same društvene organizacije. Imenujući nekoga hikikomorijem i na taj način ukazati na izvesno devijantno ponašanje, društvo istovremeno štiti sopstveni sistem normativnosti. Svaki diskurs o hikikomori fenomenu operiše na razini binarnih opozicija – norme i odstupanja, prihvatljivog i nestandardnog. Nasuprot Dirkemovom i Mertonovom shvatanju anomije, u ovom radu se hikikomori razmatra kao moguća praksa radkalnog otpora društvenoj normativnosti. Dakle, ne patologija koju treba izlečiti ili izostanak moralnosti koji treba sankcionisati, već pružanje otpora mehanizmima društvene kontrole konstituišući nešto što bi se moglo nazvati „zajednicom onih koji nemaju zajednicu“[23].

Kako hikikomori nije klasno određen, odnosno ne potiče nužno iz niže klase, teorija subkulture povlačenja Ričarda Klauarda (Richard A. Cloward) i Lojda Olina (Lloyd E. Ohlin), koja podrazumeva neprilagođenost i odbacivanje istovremeno legitimnih i nelegitimnih (kriminalnih) ciljeva i vrednosti, u ovom slučaju se ne može primeniti.[24] Ipak, dobrovoljni izostanak integrisanosti u društvo jeste model ponašanja koji je zajednički za hikikomori individuu i pojedince o kojima su pisali ovi autori. Jelisaveta Blagojević u knjizi Politike nemislivog: uvod u ne-fašistički život (2014) razlikuje aktivnu („mogu da čekam“, „mogu da patim“, „imam vremena“) i radikalnu („mogu samo i jedino ono što uopšte ne mogu“) pasivnost. U tom kontekstu, vodeći se sledećim načelom: „moja jedina mogućnost se ispostavlja kao radikalna nemogućnost. Dakle, nemoguće nije ono što se dešava ili ono što se ne može desiti. Ono je ponovna artikulacija i definisanje koncepta mogućnosti i onoga što je moguće“ [25], hikikomori se smešta u domen radikalne stagnacije kojom se odbacuju uspostavljene vrednosti društva.

Dalje, poznato je da se imunološki proces zasniva na „propustljivosti“ (individualnog i kolektivnog) tela u odnosu na opasne agense, u meri u kojoj oni ne razaraju sistem u potpunosti. Paradoks koji hikikomori fenomen postavlja pred nas se ogleda u sledećem pitanju – da li odbijanje ličnog učestvovanja u lukrativnosti kapitalističkog modela zapravo jača takav sistem i razvija veću imunološku sposobnost, imajući u vidu da se na taj način „dokoličarska“ konzumacija povećava? Esencijalni otpor prema obavezi proizvodnje kapitala ne vodi ka bekstvu iz kapitalističke mašinerije, već je samo reč o usložnjavanju pojavnosti kojima se kapitalistički model služi.

Sa pojavom hikikomorija, tačnije naučnim i prevashodno medijskim diskursima o ovom fenomenu, rekonstrukcija društvene organizacije jeste fundamentalno patvorena. Utopijski konstrukt o društvu u kojem su sve jedinke slobodne da rade ono što žele, te tako i da se izopšte iz društva, naizgled je ostvaren, ali je vrednost takve slobode definisana održanjem logike kapitala. Tačnije, ideja slobode da se bude bilo šta što se želi, pri čemu je omogućen krajnji stepen individualnosti, paradoksalno upravo odgovara održanju kapitalističke mašinerije.

Dvostruka autoimunizacija – pojedinca od društvenih normi i društva od devijantnih pojedinaca, mogućno uspostavlja nedokučivost međusobne uslovljenosti ovih činilaca, dok istovremeno otelotvoruje očuvanje kapitalističkog statusa quo. Sveprisutnost i nadmoć kapitalizma se suvereno manifestuje, bilo da je reč o aktivnom učešću i doprinosu zajednici kroz produktivnost, ili pasivnom nesudelovanju hikikomorija kojim se umnožava vreme za konzumerizam.

Imajući u vidu da japansko društvo odgovara modelu izrazitog konzumerizma, potrebno je ukazati i na druge faktore koji proističu iz domena psihološko-socioloških nauka, zbog kojih je hikikomori fenomen vidljiviji u Japanu. Majkl Zilenziger (Michael Zielenziger) problem povlačenja iz društva percipira kao specifično japanski, zastupajući stanovište da i u vremenu sveobuhvatnih globalizacijskih procesa ne postoji usamljenija i izolovanija nacija od japanske.[26] Sa druge strane, Saito prepoznatljivost i vidljivost hikikomori ponašanja unutar japanskog društva objašnjava specifičnim reagovanjem na povlačenje čime su progresija i dužina trajanja takvog stanja izraženiji nego u nekim drugim kulturama.[27] Pored toga, različiti odnosi dijagnostike i pristupa ovom fenomenu u značajnoj meri određuju i zastupljenost hikikomori diskursa u javnoj sferi.[28]

Saitova zainteresovanost za stanovišta stručnjaka iz drugih država na temu fenomena ekstremnog povlačenja omogućila nam je spektar različitih uvida – od anglosaksonskog metoda koji se zasniva na kombinovanju bihejvioralne terapije i lekova protiv anksioznosti do, u slučaju jednog psihijatra, potpunog negiranja postojanja takvog ponašanja u francuskom društvu.[29] Zahvaljujući komparativnom pristupu u odnosu na rad kolega iz inostranstva, Saito zaključuje da se u kliničkoj praksi van Japana, povlačenje kao simptom obično klasifikuje kao fobija ili poremećaj ličnosti, te se shodno tome primenjuju navedene metode lečenja. Izvesno je da se na osnovu pojedinačnih zaključaka ne može implicirati kategorička razlika u pristupu u odnosu na Japan. Na osnovu višegodišnje prakse pružanja pomoći hikikomorijima i njihovim porodicama evidentno je da je proces ponovnog uključivanja u društvene tokove dugotrajan i neizvestan. Mnogi od „bivših“ hikikomorija preuzimaju aktivnu ulogu u tom procesu, čime dolazi do „inverzibilne“ integracije pojedinca, odnosno formiranjem hikikomori zajednice i neposrednom razmenom iskustva jačaju se interpersonalni odnosi obe jedinke.

Saito hikikomori shema Ana Došen FMK

Saitova shema začaranog kruga hikikomorija.[30]

Zaključna razmatranja

Opservaciju Morisa Pengea da je „na Zapadu autoritet transcendentan, [a] u Japanu imanentan: vrši se kao pritisak svakog protiv svakog, bezosećajan, prećutno priznat i neodoljiv poput težine atmosfere“[31] treba uzeti van esencijalističkog konteksta. Mapiranje ovakvih razlika između Japana i drugih društava nužno ne proizvodi diskurs o japanskoj specifičnosti. Ovaj rad treba shvatiti kao pokušaj da se na primeru hikikomori fenomena ukaže na izraženu tendenciju japanske autorefleksivnosti.

Pomenuti nihonđinron diskursi počivaju na pitanju – „ko smo mi, Japanci?“, te ne iznenađuje da permanentno traženje odgovora konstruiše prostor za neposredniji odnos sa okruženjem i veću vidljivost određenih fenomena. Posledice kapitalističkog pritiska očigledne su i manifestuju se mnogostruko u različitim društvima. U ovom radu, hikikomori fenomen je sagledan preko koncepta imuniteta koji predlaže Roberto Espozito, čime je posebno naglašena paradoksalna praksa ekstremnog povlačenja kao odbrambenog mehanizma unutar kapitalističkog sistema. Nerazrešivost dileme koja proizilazi iz ispitavanja dvostruke autoimunizacije devijantnog pojedinca i društva koje definiše i uspostavlja norme, maskira rizomsku utemeljenost kapitalizma. Radikalna stagnacija pojedinca, kao efekat složene reakcije na društveno okruženje, ne doprinosi stvaranju novih prostora slobode, jer se odbijanjem odgovornosti i prebacivanjem obaveze proizvodnje ne slabi konzumeristički kanon.

Simptom hikikomori ponašanja nije još jedna specifičnost kojom bi se naglasile netipičnost i nekonvencionalnost Japana, već problem sa kojim se svako društvo može suočiti. Neprepoznavanje i nedijagnostifikovanje određenog društvenog fenomena predstavlja veću pretnju od označavanja bilo kog ponašanja kao devijantnog.

 

*Tekst je izvorno objavljen u časopisu Kultura broj 157 /2017.

__

Ana Došen je docentkinja na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu, gde predaje na kursevima u oblasti japanologije i teorije umetnosti i medija.

__

[1] Diskursi o posebnosti japanskog identiteta nazivaju se nihonđinron. U posleratnom periodu posebno je izražena produkcija ovakvih tekstova u kojima japanski autori „defanzivnim objašnjavanjem“ pokušavaju Zapadu (i sebi) da približe sopstvenu kulturološku specifičnost. Argumentacija kojom se insistira na homogenosti japanskog identiteta zasniva se na širokom polju oblasti i disciplina – jeziku, književnosti, filozofiji, estetici, psihologiji, istoriji, geografiji i dr. Videti: Befu, H. (2001) Hegemony of Homogeneity, Melbourne: Trans Pacific Press, Sugimoto, Y. (1999) Making Sense of Nihonjinron, Thesis Eleven 57: 81-96, Kawamura, N. (1982) Nihon Bunkaron no Shuhen, Tokyo: Ningen no Kagakusha, Terai, M. (1979) Hitotsu no Nihon Bunkaron, Tokyo: Kodansha.

[2] Crystal, D. S. (1994) Concepts of deviance in children and adolescents: the case of Japan, Deviant Behavior, 15:3, p. 242.

[3] Saito, T. (2013) Hikikomori – Adolescence without End, Minneapolis & London: University of Minnesota Press, p.23.

[4] Isto, h.

[5] Fry, R. For First Time in Modern Era, Living With Parents Edges Out Other Living Arrangements for 18- to 34-Year-Olds, 24th May 2016, 9th October 2017.

[6] Malik, S. The dependent generation: half young European adults live with their parents, 24th March, 2014, 9th October 2017.

[7] Yoder, R. S. (2011) Deviance and Inequality in Japan: Japanese Youth and Foreign Migrants, Bristol: The Policy Press, p. 45.

[8] Isto, str. 46.

[9] Skraćenica je preuzeta iz engleskog jezika – „Not currently engaged in Employment, Education or Training“. U kontekstu Japana videti: Brinton, M.C. (2011) Lost in Trasition: Youth, Work and Instability in Postindustrial Japan, New York, NY: Cambridge University Press.

[10] Tan, M. Unable or Unwilling to Leave the Nest?, Electronic Journal of Contemporary Japanese Studies, 3rd July 2006, 9th October 2017.

[11] Složenica engleske reči free i nemačke reči Arbeiter.

[12] Saito ukazuje da se pomerila granica kada mladi sebe smatraju zrelim i odraslim osobama na 30-35 godina.

[13] Saito, T. ESRI Economic Policy Forum: Vision of Japan in the 21st Century Series, March 2005, 5th October 2017.

[14] Ovaj izraz odnosi se na pojedince koji iskazuju opsesivnu pasiju prema anime i manga kulturi, kao i video-igrama.

[15] Azuma, H. (2009) Otaku – Japan’s Database Animals, Minneapolis, MN: University of Minnesota Press, p.27.

[16] O razlici između otaku i hikikomori fenomena, kao i promeni percepcije otaku kulture u periodu osamdesetih godina XX veka do prve dekade trećeg milenijuma, odnosno od medijski generisane „moralne panike“ izazvane ubistvima dece koje je počinio Cutomu Mijazaki (Tsutomu Miyazaki) do pozitivnog imidža koji pospešuje ideju „kul Japana“, videti: Toivonen, T. and Imoto, Y. Transcending labels and panics: the logic of Japanese youth problems, Contemporary Japan 2013, 25 (1), pp. 61-86.

[17] Esposito, R. (2011) Immunitas – The Protection and Negation of Life, Cambridge, UK: Polity, p.5.

[18] Isto, str. 6.

[19] Isto, str. 95.

[20] Isto.

[21] Dirkem, E. (1972) O podeli društvenog  rada, Beograd: Prosveta.

[22] Jugović, A. (2013) Teorija društvene devijantnosti, Beograd: Partenon, str. 145.

[23] Ovaj izraz je zapravo naslov knjige Jelisavete Blagojević, (2008) Zajednica onih koji nemaju zajednicu, Beograd: FMK.

[24] Cloward, R. A. and Ohlin, L. E. (1960) Delinquency and Opportunity: A Theory of Deliquent Gangs, Glencoe, ILL: Free Press.

[25] Blagojević, J. (2014) Politike nemislivog: uvod u ne-fašistički život, Beograd: Fakultet za medije i komunikacije, str. 67.

[26] Zielenziger, M. (2006) Shutting Out the Sun – How Japan Created Its Own Lost Generation, New York: Nan A. Talese Doubleday, p. 319.

[27] Saito T., Hikikomori, p. 74.

[28] Videti komparativnu analizu na primeru Japana i Francuske u: Fansten, M., Figueiredo, C., Pionnie-Dax, N. and Vellut, N. (eds.), (2014) Hikikomori, ces adolescents en retrait, Paris: Armand Colin.

[29] Saito T., Hikikomori, p. 75.

[30] Isto, str. 88.

[31] Penge, M. (2009) Dobrovoljna smrt u Japanu, Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, str.77.

 

LITERATURA:

Azuma, H. (2009) Otaku – Japan’s Database Animals, Minneapolis, MN: University of Minnesota Press.

Befu, H. (2001) Hegemony of Homogeneity, Melbourne: Trans Pacific Press.

Blagojević, J. (2014) Politike nemislivog: uvod u ne-fašistički život, Beograd: Fakultet za medije i komunikacije.

Blagojević, J. (2008) Zajednica onih koji nemaju zajednicu, Beograd: Fmk.

Brinton, M.C. (2011) Lost in Trasition: Youth, Work and Instability in Postindustrial Japan, New York, NY: Cambridge University Press.

Cloward R. A. and L. E. Ohlin, (1960) Delinquency and Opportunity: A Theory of Deliquent Gangs, Glencoe, ILL: Free Press.

Crystal, D. S. (1994) Concepts of deviance in children and adolescents: the case of Japan, Deviant Behavior, 15:3, pp.241-266.

Dirkem, E. (1972) O podeli društvenog  rada, Beograd: Prosveta.

Doi, T. (2001) Anatomy of Dependence, Tokyo: Kodansha International.

Esposito, R. (2011) Immunitas – The Protection and Negation of Life, Cambridge, UK: Polity.

Fansten, M., Figueiredo C., Pionnie-Dax N. and Vellut N. (eds.) (2014) Hikikomori, ces adolescents en retrait, Paris: Armand Colin.

Fry, R. (2016) For First Time in Modern Era, Living With Parents Edges Out Other Living Arrangements for 18- to 34-Year-Olds, 24th May 2016, 9th October 2017, http://www.pewsocialtrends.org/2016/05/24/for-first-time-in-modern-era-living-with-parents-edges-out-other-living-arrangements-for-18-to-34-year-olds/

Jugović, A. (2013) Teorija društvene devijantnosti, Beograd: Partenon.

Kawamura, N. (1982) Nihon Bunkaron no Shuhen, Tokyo: Ningen no Kagakusha.

Malik, M. (2014) The dependent generation: half young European adults live with their parents, 24th March, 2014, 9th October 2017, https://www.theguardian.com/society/2014/mar/24/dependent-generation-half-young-european-adults-live-parents

Penge, M. (2009) Dobrovoljna smrt u Japanu, Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.

Saito, T. (2013) Hikikomori – Adolescence without End, Minneapolis & London: University of Minnesota Press.

Saito, T. (2005) ESRI Economic Policy Forum: Vision of Japan in the 21st Century Series, 5th October 2017, http://www.esri.go.jp/en/workshop/forum/minute/minute21st_3-e.html

Sugimoto, Y. (1999) Making Sense of Nihonjinron, Thesis Eleven 57: 81-96.

Tan, M. Unable or Unwilling to Leave the Nest?, Electronic Journal of Contemporary Japanese Studies, 3rd July 2006, 9th October 2017, http://www.japanesestudies.org.uk/discussionpapers/2006/Tran.html

Terai, M. (1979) Hitotsu no Nihon Bunkaron, Tokyo: Kodansha.

Toivonen, T. and Imoto, Y. Transcending labels and panics: the logic of Japanese youth problems, Contemporary Japan 2013, 25 (1), pp. 61-86.

Yoder, R. S. (2011) Deviance and Inequality in Japan: Japanese Youth and Foreign Migrants, Bristol: The Policy Press.

Zielenziger, M. (2006) Shutting Out the Sun – How Japan Created Its Own Lost Generation, New York: Nan A. Talese Doubleday.