Međunarodni dan pismenosti

By 07.09.2020Blog

Međunarodni dan pismenosti

Međunarodni dan pismenosti, koji svet slavi 8. septembra, znak je da je u svetu sve manje pismenosti, jer se po pravilu proslavlja ili svečano obeležava ono čega nema, odnosno što je retko. Svetu na prvom mestu nedostaje tzv. medijska pismenost, sricanje, razumevanje i čitanje medija koji su premrežili čovečanstvo i čiji je uticaj na svakodnevicu snažniji nego ikada. Ranije štampa, u prvoj polovini prošlog stoleća radio, potom televizija, danas digitalni mediji, Internet, tzv. društvene mreže poput Fejsbuka i Tvitera učinile su da nama informacije o svetu, pa i nama samima, dolaze posredno, upravo kroz medije, a kako je digitalizacija sveta, pa i ranijih medija, otvorila nepregledne i neiscrpne mogućnosti za manipulaciju naša predstava sveta i slika nas samih su se promenile. Čak i kad ne čine namerno i svesno, mediji daju samo isečak stvarnosti, a isečak se može dekontekstualizovati, a onda rekontekstualizovati; selekcija je uvod u manipulaciju, dok je digitalna reprezentacija stvari takva da je tehnički ne samo moguće, već postalo prilično lako „proizvesti“ slike u koje će publika poverovati kao da su istinske. Tim pre što je brzina informacija u digitalno doba postala instantna i ubikvitetna, a za njom višestruko kaska vreme provere, provere istinitosti vesti i predstava koje iziskuju vreme, znanje, veći napor i znatna sredstva. Najveći broj informacija se tako primaju zdravo za gotovo, i živimo u svetu, kako se izrazio suvremeni francuski mislilac Pol Virilio, „informatičkih bombi“ (nije reč o velikoj, mega–bombi, već smo bombardovani neproverljivim ili veoma teško proverljivim informacija kao što se atomi bombarduju svojim česticama).

Šta nam može pomoći? Upravo medijska pismenost kao znanje, udruženo s veštinama, kako da prepoznamo manipulativne moći medija u naše doba, odnosno kako da pročitamo medije s obzirom na njihovu globalnu i dubinsku moć.

U Srbiji, na Balkanu opšte, a i u drugim delovima sveta, uz medijsku pismenost, nedostaje i jedna koja se tiče tzv. političke pismenosti. Čitave zajednice, narodi, nacije donose pogrešne odluke, delom iz pseudomitologija na kojima zasnivaju svoj „identitet“, sliku istorije ili vlastite kulturne modele, delom što su izloženi snažnim pritiscima ne retko konfliktne naravi i spolja i iznutra. Tu je i prethodna slaba ili nikakva pismenost usled digitalizacije sveta, medija, posla, života. Treba li ikoga još ubeđivati koliko je ovde donetih krupnih, istorijskih odluka koje su nam se potom obile o glavu? I koliko je ovde tzv. politička klasa, „liderska“, na svim stranama ideološkog spektra, politički slabo obrazovana, a tzv. intelektualna elita svoje „stavove“ često nalazi u kafanskim raspravama i malo haje oko procene razloga za takve stavove? Čak se kod nas suviše često, i među svetom koji sebe smatra obrazovanijim, sama politika razume pogrešno, ili kao neizbežno stranačko svrstavanje ili kao neka vrsta javnog, socijalnog angažmana koji je ili jednostran ili suviše ostrašćen za potrebe politike pre svega kao dijaloga, rasprave zajednice o sebi, svojim teškoćama i predloženim rešenjima, svojim slobodama i odgovornostima za te slobode.

Kod nas je, pokazuje se nakon skoro dva stoleća, tzv. Vukova reforma jezika i pisma, pogrešno shvaćena i naopako primenjena kroz slogane „piši kako govoriš, čitaj kako je napisano“, imala za prvi učinak masovno opismenjavanje, što bi bilo korisno da se nije svelo na učenje azbuke, slova, i na sricanje. Znati slova, umeti sricati štivo, moći se potpisati je pismenost na elementarnom, ali veoma niskom nivou. Alfabetska pismenost je samo prvi korak u osvajanju pismenosti, jer nakon nje teče ona gramatička, pa onda sintaksička, pa stilska i retorička, pa onda ona koja se tiče vlastitog izražavanja misli i strasti, pismenost koja je tek onda „funkcionalna“ u stvarnom socijalnom i životnom smislu. Postoje takođe i pismenosti višeg reda, one vezane za svoju profesiju ili uže oblasti interesovanja, kao i pismenosti kojom naša inteligencija – ona uža ili ona šira kao socijalna, emocionalna, ekonomska, saobraćajna, itd. – sebe saopštava okolini, ili iz okoline prima saznanja. Sve to ulazi u široki, a delatni pojam komunikacije, koja, da se podsetimo na ovaj dan, deli koren kao „opštenje“ ili smisao za razmenu u zajednici sa samim imenom za zajednicu: communicatio je neodvojio od communio. Fakultet za medije i komunikacije je preuzeo, već svojim nazivom, zadatak da o tome misli, da to naučava i sve to proučava.

_____

Novica Milić je redovni profesor na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu,  gde predaje teoriju medija i komunikacija.