Nove medijske distance

Nove medijske distance

Konferencija za koju se ovih dana pripremam tematizovana je kao MEDIJI-PANDEMIJA-INFODEMIJA. Ideja je da teoretičari i istraživači medija daju prvo viđenje o tome kako su se mediji „snašli“ u pandemijskom i šta će od njih ostati u postpandemijskom svetu. Da u prvi plan postave: „medijsko posredovanje ovog fenomena i iskustvo medijskih posredovanja“.

Već mesecima, medijski prostor je zatrpan i zaglušen informacijama, činjenicama, vestima, izveštajima, intervjuima, reportažama profesionalaca – novinara i reportera koji nas obaveštavaju, edukuju, usmeravaju, osnažuju i bodre, zajedno sa lekarima i svima koji nastoje da građanima olakšaju dane pandemije i pomognu da se što bezbednije sretnemo sa svim što je pandemija donela.

Medijska industrija je još jednom pokazala i potvrdila svoju ogromnu moć i snagu, pokazujući, s jedne strane, istinsku odgovornost u pravovremenom i tačnom informisanju javnosti o pandemiji virusa, ali i pokazujući drugo lice te snage stvaranjem masovne histerije i panike. Na jednoj strani novinari i novinarstvo pokazali su šta sve znaju i umeju, koliki uticaj imaju, koliko su moćni alati kojima raspolažu. Sa druge strane, kao i uvek u velikim krizama, a pandemija nije ništa drugo do ogromna kriza koja zahteva pažljiv i promišljen pristup svakoj reči, višestruku proveru svake informacije, činjenicu podignutu na nivo tvrđave, ogoljene su sve slabosti profesije, sve muke koje je tradicionalnom novinarstvu donela digitalna agenda, nesnalaženje na relaciji politika – činjenica, svu pogubnost poltronskog odnosa medija prema centrima moći, svu tragediju novinara koji ostaju odani utisku ili uverenju, a ne proveri i činjenicama, koji žive u kavezu autocenzure i koji biraju da slušaju, a ne da čuju i pitaju.

U isto vreme, medijski prostor je zaglušen i zaražen proverenim i potpuno neproverenim teorijama, utemeljenim i totalno neutemeljenim mišljenjima, razložnim i posve besmislenim ekspertizama, smatranjima svih vrsta, ekskluzivama i senzacijama često na granici dobrog ukusa i još češće neprimerenima trenutku u kojem se svet nalazi a usmerenim na profit po svaku cenu. U tome prednjače društvene mreže i novi mediji, prate ih u stopu tabloidi svih vrsta i boja – utrkujući se u tome ko će dati širu lepezu različitih stavova o fenomenu Covid-19. Smenjuju se ozbiljni, analitički i istraživački pristupi, utemeljeni na činjenicama i najboljoj praksi novinarske profesije, sa neozbiljnim i neproverenim, iz konteksta izvučenim i tako zamagljenim stavovima, koji ne služe na čast urednicima i novinarima.

U toj trci, pravo na tačnu i pravovremenu informaciju – koju javnost voli da vidi kao „pravo na istinu“ – ostalo je u senci vanrednih mera, naredbi, u senci prirodnog straha za elementarno u životu i život sam, u senci nove svakodnevice u kojoj je medijima posredovana stvarnost dobila svojevrsnu konkurenciju. Globalni fenomen korona virusa na svojevrstan način jeste zarazio i medije.

Organizacija Reporteri bez granica u izveštaju za 2020. godinu navodi da pandemija korona virusa predstavlja opasnost za slobodu medija širom sveta – „ojačala je širenje glasina i laži, istom brzinom kojom se širi virus.“

„Nijedan veliki problem čovečanstva – bilo da se radi o globalnom zagrevanju, korupciji ili rodnoj nejednakosti – ne može biti rešen bez informacija koje su slobodno i nezavisno izveštene i pouzdane, drugim rečima, bez kvalitetnog novinarstva. Takva situacija je veoma zabrinjavajuća za novinare i iznad svega za one ljude kojima su uskraćena prava na informisanje“, preneli su mediji, nekoliko meseci pre pandemije, podsećanje generalnog sekretara Reportera bez granica Christophe Deloire.

Svetski indeks slobode štampe (čitaj medija) 2020, koji su sačinili Reporteri bez granica (RSF), procenjujući situaciju u novinarstvu u 180 zemalja sveta, pokazuje da će naredna decenija biti presudna za budućnost novinarstva, a da pandemija Covid-19 naglašava i pojačava brojne krize koje prete pravu na slobodno izveštavanje, nezavisno, raznovrsno i pouzdano informisanje. Kao ključne za budućnost novinarstva RFS navode pet pokazatelja nastalih pod uticajem opšte konvergencije, koji će u narednih deset godina presudno uticati na budućnost novinarstva (detaljnije na rsf.org):

Geopolitičke krize. Zbog agresivnog stava autoritarnih režima koji su uporni u nastojanju da prikriju informacije, tako guše pluralizam i nezavisno novinarstvo.

Tehnološka kriza. Zbog nedostatka demokratskih garancija, nepostojanja odgovarajuće regulative u eri digitalizovane i globalizovane komunikacije, stvoren je informativni haos. Propaganda, oglašavanje, glasine i novinarstvo u direktnoj su konkurenciji. Rastuća zbrka između komercijalnog i profesionalno uređenog informatovnog sadržaja, destabilizovala je demokratske garancije slobode mišljenja i izražavanja. To je izgovor za donošenje zakona koji, pod izgovorom ograničavanja širenja lažnih vesti (fake news), zapravo guše kritički duh novinarstva.

Demokratska kriza. Zbog polarizacije i represivne politike na delu je kriza u kojoj su neprijateljstvo pa čak i mržnja prema novinarima evidentni. To vodi ka učestalom fizičkom nasilju, što uvećava strah među novinarima.

Kriza poverenja. Stalna sumnja u medije – 57% ispitanih u jednom od poslednjih međunarodnih istraživanja smatra da su mediji iz kojih se informišu kontaminirani nepouzdanim informacijama.

Ekonomska kriza. Osiromašenje kvalitetnog novinarstva. Digitalna transformacija je na svim stranama sveta medije osiromašila. Pad prodaje, pad prihoda od oglašavanja i povećanje troškova proizvodnje i distribucije, između ostalog i zbog rasta cena sirovina, prisilili su medijske organizacije na restrukturiranje, što je za posledicu imalo masovno otpuštanje novinara. Sve to povlači i društvene posledice i uticaj na uređivačku slobodu medija širom sveta. Ekonomska kriza je donela i novi fenomen – koncentraciju vlasništva i sukob interesa koji prete novinarskom pluralizmu (više na slobodnaevropa.org).

Sve u svemu, a podvlači to i ovde citirani i parafrazirani Izveštaj RSF, o tome kako će izgledati novinarstvo 2030. godine, odlučujemo danas. Evropa je i dalje kontinent u kojem ima najviše slobode medija, uprkos „represivnim politikama u pojedinim zemljama“. Sledi Amerika – Severna, Srednja pa Južna. Prva četiri mesta u Evropi na osnovu indeksa slobode štampe zauzimaju skandinavske zemlje: Norveška, Finska, Danska i Švedska, a slede ih Holandija, … Švajcarska, … Portugalija. U regionu Zapadni Balkan nagore je prošla Crna Gora, kojoj je, po oceni Reportera bez granica, pripalo 105. mesto. Od svih zemalja regije, Srbija je doživela najveći pad (za tri mesta), pa se sada nalazi na 93. poziciji. Sloboda medija u Bosni i Hercegovini je poboljšana za pet mesta, pa sada njihovi mediji zauzimaju 58. mesto na ovoj listi. Od zemalja Zapadnog Balkana najbolju poziciju ima Slovenija – 32. mesto.

Inače, Reporteri bez granica uvek posebno ističu, da njihov Indeks meri „samo stepen slobode medija, ali ne i kvalitet novinarstva u pojedinim zemljama“ (parametri i drugo na rsf.org).

O kvalitetu novinarstva „u doba korone“, sledi zaista samo utisak (utisak, bez provere, nikako nije dopušten novinarima), a baziram ga na nešto nadprosečnijim čitalačkim navikama i na potpuno nepreglednoj količini medija i informacija konzumiranih u poslednjih skoro dva meseca.

Dakle, sve pokazuje da su se domaći mediji u odnosu na pandemiju, držali taman kako se drže i u odnosu na bilo koju svakodnevnu krizu, domaću, našu. I inače podeljeni i udaljeni, sada su te „distance“ profesionalne i etičke, samo jače markirane. Deo medija je uspešno odgovorio na krizu i zahteve izveštavanja u kriznim okolnostima. Deo medija jeste pitao u ime građana i odgovarao na potrebe građana. Deo medija je ostao ušančen na pozicijama kritizera po svaku cenu, zaboravljajući da kritizer i kritičar nose dva potpuno različita prtljaga u etičkom i profesionalnom smislu gledano. Mediji koji su tome najveštiji, opet su iskoristili pandemiju za svoj profit, sada širenjem psihoze i histerije kroz medijsko oblikovanje teorija zavera, kroz površna upućivanja u razne geostrateške igre i biološka oružja. Prvi pogled i utisak kažu i to da domaći mediji nisu bacili naročito novo svetlo ka ekonomskim, etičkim, estetskim i drugim sistemima vrednosti, odnosno, baš kao ni pre pandemije nisu izostala podilaženja i dodvoravanja političkim, ekonomskim i drugim interesima. Posebnu analizu zahteva medijsko praćenje ponašanja religijskih hijerarhija u doba epidemije i odnos javnosti prema tom ponašanju, čime se mediji praktično nisu ni bavili. Odnosno, bavljenje tom pojavom svedeno je na „za“ i „protiv“ stav. Učenje na daljinu praktično je ostalo izvan fokusa medija, izuzmemo li formalno predstavljanje nove prakse ili eventualno tabloidno „posmatranje“ pojedinaca u tom poduhvatu.

O kvalitetu medijskog izveštavanja i pisanja diskutovaćemo na konferenciji pomenutoj na početku ovog teksta, na način kako pandemija bude diktirala i kako stoji u pozivnici: „Nećemo definirati mjesto niti način realiziranja našeg simpozija. Na raspolaganju su nam svi oblici elektroničke komunikacije, e-konferencija, a u slučaju završetka epidemije ‘na vrijeme’, definirat ćemo mjesto susreta i zajedno uživati kako u intelektualnom, tako isto i u prijateljskom druženju“.

O zaključcima, realne ili virtuelne konferencije, i utsicima sa druženja – u nekom novom tekstu.

 

__

Ljiljana Bulatović je redovna profesorka na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu, gde predaje na kursevima u oblasti novinarstva, medijske pedagogije i medijske pismenosti.