#ostanikodkućeslobodan

#ostanikodkućeslobodan

Ne pišem nikakav dnevnik, nemam dobre savete za naredne dane, nikakve sudbonosne ili ohrabrujuće misli, ništa od toga. Verujem da poprilično mediokritetski prolazim kroz ovaj period: loša koncentracija, u potrazi za odgovorima, čitanje između redova, histerija, tuga, paranoja… pa novi krug. Loše spavam, loša sam i kad sam budna, ali ništa vredno pomena. Kad pogledam kako su nas sa svih strana prignječili, i nisam tako loše. Eto, da znate.

E sad, uglavnom imam neka pitanja.

Čitava jedna istorija borbe za slobodu sa najrazličitijim krvnicima, glupacima i tiranima, borbe za kritičku svest građanstva koje ume, zna i mora da prepozna opasnosti totalitarnog i da odmah na njih reaguje, građanska prava, ženska prava, ljudska prava svih onih kojima su najviše uskraćena… za sve ove vrednosti je život dalo mnogo više ljudi nego što će kovid-19 ikada moći da uzme, podla mala viruščina.
Kako je moguće da to tako lako damo? Ne samo da smo se u trenutku straha za sopstveni život odrekli svih ovih tekovina – kao da je život bez njih uopšte život – već smo ponosni što smo poslušni, ljutimo se na one koji nisu, vređamo ih i podsmevamo im se. Među njima su i oni koji sve i da hoće nemaju gde osim na ulicu; oni koji nemaju sa čim u nabavku za nekoliko dana. Među njima su i oni kojima boravak s porodicom odavno nije “dom”. Među njima su i oni kojima su najbliža porodica njihovi kućni ljubimci. Ne stvarno, recite mi, je l nam to stvarno ok? Je l nam ok da kad ova podla mala viruščina uzme svoje i kad se “probudimo” iz ovog ružnog sna sebe zateknemo u Handmaid’s Tale? Meni nije, mene će odmah da bace u koloniju. Neću da paničim ali mislim da sam vrlo blizu toga. E to me plaši.

Plaši me i to što sam u mentalnom i prostornom karantinu dok se svet menja. Razrađujem s manje ili više uspeha razne scenarije o tome kako će nam biti sutra – kad god i gde god to da bude. Ljubljenje i grljenje će nam od sada biti luksuz za koji smo spremni i životom da platimo, pa ćemo baš da postanemo probirljivi, nema razbacivanja dodirima i “šepurenja tela” kako je to pisao Fuko. Alkohol za ruke a ne za piće. Mast za sapun a ne za klopu. Kad budemo gledali na TV-u ili na Google-u koncerte koje pamtimo, osećaćemo se kao kada se gledajući seriju Mad men trgnemo kada vidimo da likovi puše, na primer, u avionu. Ej, a šta će biti sa pušenjem? Da li će ono ostati najveća i najozoglašenija opasnost vremena u kojem živimo ili će sada oni kavezi i karantini po aerodromima služiti za nešto drugo? Na primer za one koji nisu oprali ruke, imaju temperaturu preko 37C ili koji su se grlili dok su čekali let? I uopšte, gde ćemo da putujemo? Da li će od sada pasoši, vize, bezvizni režimi i slično, biti dovoljni da izadjemo iz nacija tvrđava? Brinem za sebe, imam poremećaj štitne žlezda, višak kilograma, povišen pritisak… da li će me ubuduće pustiti da putujem i vidim svoje dete u Švedskoj ili će se novi pasoši za putovanja dobijati na osnovu zdravstenih kartona i istorija bolesti? E to me plaši.

Ja sam ona generacija koja za svojih 50 i kusur godina nije uspela da veže ni deset godina u kojima važe ista pravila i ista “normalnost”. Sva ta vanredna stanja koja su se smenjivala uvek su mi nekako nametala da prestanem da budem ja, ono ja koje je posledica interakcija, zajedničkosti, imenovanih ili neimenovanih zajednica i odnosa koje sam sama izumevala. I evo i sada, država svaki dan insistira na tome da je ona moja nova porodica, svaki dan mi izjavljuje ljubav ili nervozno i uplašeno viče na mene, ili me moli da nesto uradim ili ne uradim. I ne sviđa mi se ta nova porodica, i ne sviđa mi se kako se prema meni odnosi i neću da budem deo nje, hoću da ostanem slobodna.

Ostanite kod kuće ali ostanite slobodni.

_

05.04.2020.

Šta radiš za dve nedelje na dva metra?

Baš sam se raspisala, evo već drugi tekst za nekoliko dana. Ambiciozno. A bolje bi mi bilo da sam više radila matematiku u srednjoj školi, jer evo, već danima nešto treba da se računa, svi nešto računaju, na TV-u – političari, lekari, struka, mi običan svet, svi. Još koliko dana ćemo da sedimo u kući, za koliko će biti moguće da se otvore granice, koliko je bolesnih, koliko je umrlih, koliko na respiratorima, pa to sve u procentima, pa onda krivulje, jednačine, aritmetičke i geometrijske progresije, statistike. Loša sam u tome, ali računam i ja, snalazim se kako znam i umem, pa proveravam sa upućenijima.

Uglavnom brojim dane, to umem.

Ipak, meni se čini da se vreme više ne meri kao nekad, nova merna jedinica vremena je dve nedelje. Sve što čujem ovih dana je za dve nedelje: za dve nedelje ćemo više znati, za dve nedelje će se nešto desiti, za dve nedelje ćemo biti u ovoj ili onoj fazi, za dve nedelje će doći nove dve nedelje koje će nam definitivno dati odgovore za kojima tragamo, a sve to, naravno, u periodu od naredne dve nedelje. Budućnost se meri na dve nedelje, nikako drugačije, sve ostalo su prazne priče, neodgovorno ponašanje i metafizika. Nije to dan mrmota, to je loša beskonačnost.

Za to vreme dani i noći se polako stapaju u jedno i isto i nije ih više moguće zapakovati u merne jedinice. Budimo se, ležemo, jedemo, buljimo u društvene mreže, pokušavamo da čitamo ili gledamo nešto i to se sve nekako preliva iz jednog u drugo u neku amorfnu masu življenja. Sve u svemu, početni entuzijazam da ćemo imati više vremena pretvorio se u to da ga gotovo i nemamo.

Takođe, promenila se i perspektiva u vezi sa prostorom: prostranstva o kojima smo sanjali sada su se svela na kuće sa baštama ili velike stanove sa terasama. Za prostor je nova mera 2 metra. Distanca najveće blizine i ni korak preko toga, kako negde piše Žan Lik Nansi. Savršena mera intimnosti, bezbedno rastojanje od svakog opasnog drugog, od kapljica, dodira, zagrljaja, poljupca. Sve ispod 2 metra postalo je nemerljivo malo i opasno, zabrinjavajuće i neodgovorno. I ni korak preko toga.

I mislim da ćemo uskoro ovako nekako razgovarati: Šta radiš za dve nedelje na dva metra? Vidimo se na kafici ako ne bude geometrijske progresije?

Razmišljam o nelagodi koju sam primetila kad se sretnem na ulici sa onima sa kojima se inače zagrlim i poljubim. Prvo, sada moramo više da pričamo da bismo nadoknadili nemogućnost uobičajenih socijalnih telesnih rituala. Takođe, ima nečeg saučesničkog u tom pogledu koji tom prilikom razmenimo. Kao da jedni drugima kažemo hej, izvini, samo da prođu ove dve nedelje pa ćemo negde u prirodi na dva metra da pijemo kafu i upijamo UV zračenja.

Kako da razumemo ovu prevlast broja 2 koja nam se ovih dana nameće? Koliko se sećam u pitagorejskoj teoriji brojeva, broj 2 je materija. Izgleda kao da svet više ne čine monade, jedinice svega i svačega, već nam ovo vreme bolno ukazuje na materijalnost, telesnost i ranjivost naših zajedničkosti.

Jelisaveta Blagojević je redovna profesorka na Fakultetu za medije i komunikacije, gde vodi Departman za studije politike.