Političko, ovih dana

Političko, ovih dana.

Sve što dovodi u pitanje naša prava da pitamo i da se pitamo jeste političko pitanje.
Posvećenost „gvozdenoj disciplini“ na koju nas već danima pozivaju takođe je političko pitanje.

Zbog čega je problem da se na konferencijama za štampu, kako sa lekarima tako i sa političarima postavljaju politička pitanja? A koja druga da postavljamo? Da li je potrebno da na brzinu svi prođemo kratak kurs o epidemiologiji da bismo umeli da postavljamo stručna a ne nekakva „ispolitizovana“ pitanja. I uopšte, od kada se stručnost u ovoj zemlji ceni? I odakle vam uopšte ideja da pitanja o bolesti, pandemiji, načinima na koje se kao društvo sa tim nosimo u globalnim okvirima, o strategijama za njihovo prevazilaženje i slično nisu politička pitanja. Šta je za vas onda politika? To da li će se pomenuti ime predsednika ili ne?

Na primer, u redu, znamo da mi nismo Nemačka ili Švedska, ali bismo mogli, kako to rade i Nemci i Šveđani, da o svojim građanima brinemo na različite, politički artikulisane i osmišljene načine a ne da ih držimo u pritvoru do daljnjeg. Ako mi nismo društvo kojem je stalo do slobode, do prava najugroženijih, do solidarnosti – onda to jesu politička pitanja, njima ova vlast kao i svaka druga mora da se pozabavi. Nije i ne može biti dovoljno samo uperiti prstom u građane i optužiti ih da su krivi jer su prekršili ovo ili ono pravilo. I nemojte sada da mi pričate o mentalitetu, to stvarno više ne mogu da slušam. Ta reč se koristi isključivo demagoški, kada neko ili neki hoće da stvari predstave tako da su neupitne.

Zašto smo baš mi ti koje su zatvorili, kojima prete, koje kažnjavaju? Zbog virusa? Pa da li to onda znači da u ovim drugim zemljama u kojima se građanima i građankama upućuju preporuke o poželjnom ponašanju u vreme pandemije umesto da im se preti kaznama imaju manji problem sa virusom ili šta?

Zbog čega takođe moji prijatelji u Skoplju sede kao i mi zatvoreni po 60 sati? Gde se još to dešava osim u Srbiji i Makedoniji, hoću da znam, i po čemu smo mi to posebni? Ako jesmo, neka mi neko ljubazno objasni i sve će biti u redu. I da, ovo jeste političko pitanje. Ako ipak to objašnjenje izostane, kao što je to slučaj sa mnogim odgovorima i objašnjenjima ovih dana, onda to nije u redu i onda ću ja i dalje da pitam. Ako je to zato što smo siromašniji i manji, onda ne razumem zašto nam danima govore da imamo svega i svačega i više nego što nam treba i da smo skoro pa bolji od većine drugih. E sad, evo ponovo politike: pa kako smo to bolji ako smo zatvoreni? Pa kako smo to bolji ako niko ne brine o našem psihičkom zdravlju, ako niko ne brine o porastu nasilja u porodici, ako niko ne brine o našim pravima i slobodama.

Evo u stvari šta hoću da pitam: ako je naša politička kultura takva da mi baš ništa ne znamo o našim pravima i našim slobodama, ako nam iz dana u dan dovode u pitanje naše političko biće, ako nam je prihvatljivo sve što moćnici kažu da treba da nam bude prihvatljivo, ako im sve što nam kažu verujemo – čiji je to problem? Da li smo mi neki glupi, politički nepismeni i loši ljudi ili je reč o nečem drugom?

Mene zanima da živim u društvu kome sve može da se pita, u kojem upitanost nikada ne prestaje, u društvu koje neprestano radi na svojoj političkoj kulturi i u kojem, čak ni pod okolnostima u kakvim danas živimo, pitanja o nerazumnim postupcima crkve, snabdevenosti bolnica i zaštiti medicinskog osoblja, brojevima koji se ne uklapaju, brizi o kućnim ljubimcima, nametnutom razdvajanju „struke“, i „politike“ nisu demagoški diskvalifikovana kao zlonamerna politizacija u vreme „kada nam je važan svaki život“. Kada je na takav način suspendovano političko zapravo je suspendovan život kao takav.

Da li to znači da je ovih dana i politika zajedno sa nama u karantinu?

__

Jelisaveta Blagojević je redovna profesorka na Fakultetu za medije i komunikacije, gde vodi Departman za studije politike.