Postmenadžment u postkapitalizmu: Kreativnost i poslovanje posle 2020.

By 10.05.2018Blog

BLOG

Aleksandar Đerić Postmenadžment u postkapitalizmu

Postmenadžment u postkapitalizmu: Kreativnost i poslovanje posle 2020.

RADNA SNAGA I RADNO OKRUŽENJE NAKON 20201:
Ometanje kao način rada

Procena Svetske banke2 je da na svetu postoji oko 3,5 milijarde ljudi koji se mogu smatrati radnom snagom. To je nešto više od pola čovečanstva. Ovom broju u narednoj dekadi će se priključiti nekoliko stotina miliona robota, koji će s jedne strane smanjivati potrebu za ljudskim radom, a s druge – kreiraće nova radna mesta u sektoru informaciono-komunikacionih tehnologija. Ključno pitanje koje se postavlja pred ljudima i robotima jeste kako će se upravljati ovim sistemom u budućnosti. Nije u pitanju samo dilema da li će ljudi upravljati robotima ili će roboti upravljati ljudima, već šta će činiti radni eko-sistem: čvrste strukture ili nove vrste korelacija ljudi i mašina? Jedno je sigurno, budući sistem, čije naznake vidimo već sada, biće veoma složen i njegovom funkcionalnošću neće biti lako upravljati. Bolje pristaje reč – neće biti uopšte moguće upravljati, barem ne na ovakav način kako je to sada.

Sve je više autora koji analizom dolaze do zaključka da je vreme menadžmenta kakvog znamo – prošlost. Budući svet odlikovaće se nepostojanošću (volatility), neizvesnošću (uncertainity), složenošću (complexity) i dvosmislenošću (ambiguity) u svakom značenju te reči. Engleski, akronim ovih reči je VUCA3. Dakle, VUCA svet će biti naš svet, a mi to već dobro i sada osećamo pre svega kroz geopolitički nesklad. Današnji radni pejzaž gotovo svakog radnog čoveka jeste obeležen rečju: poremećaj. Ili nesklad. Disruption. Izgubili smo raj radnog sistema 19. i 20. veka u kojem je postojala hijerarhija sa upravljačima i izvršiocima, gde je sve bilo predvidivo a očekivanja stalnog napretka izvesna. Poenta je da su načini rada planiranjem, strukturisanjem, normiranjem, upravljanjem i dalje neophodni, ali više nisu dovoljni.

Menadžment je čedo industrijske ere, koja je počela u 19. veku, a mi sada živimo u postindustrijsko doba, u vreme postkapitalizma. Menadžeri su kao zanimanje rođeni u epohi prve industrijske revolucije, stasali su u drugoj a dobili pun razvoj u trećoj. Izgleda, međutim, da su, onakvi kakve ih znamo, postali deplasirani u doba digitalizacije, robotizacije, kreativnosti, kompleksnih i multidisciplinarnih analiza i inoviranja i umrežavanja, a što su sve odlike Četvrte industrijske revolucije. Pođite od toga da se upitate da li jedna osoba, koja se zove generalni menadžer, danas može sagledati svu složenost svih ovih procesa, makar i uz stalno brifovanje od strane izvršnih direktora. Nije više samo pitanje da li sve to može da se razume, nego kako svim tim vrlo raznorodnim procesima može da se svrhovito upravlja.

Kako kompanije rastu, tako se komplikuje njihova složenost. Pojavljuje se potreba za angažovanjem raznih vrsta talenata – ne samo stručnjaka koji poznaju industriju, koji su dobri sa brojevima, koji poznaju ljudsku prirodu, zakone države i zakonitosti tržišta. Ekonomski odnosi više nisu sagledivi kao nekada, a tržišna kretanja izmiču racionalnim analizama. Današnji talenti moraju imati i veštinu divergentnog mišljenja, originalnu kreativnost i verovatno još neke osobine koje će ih određivati kao genijalne za poslovnu industriju za koju rade. Možda je među tim osobinama smisao za socijalno umrežavanje, što pre 20 godina nije čak ni bilo detektovano kao vrednost. Takođe, jedna od preporuka koja postaje zakonitost – ako želite uspešnu kompaniju sa kulturom uspeha, nemojte kopirati druge firme.

Rikardo Semler4, direktor jedne brazilske kompanije, ali poznatiji po svojim zapaženim TED nastupima, otvoreno zagovara novu vrstu menadžmenta – „Ključ menadžmenta je da se oslobodite menadžera“. On je uveo i termine kao što su „industrijska demokratija“ i „korporativni reinženjering“. Futuristi su složni da će treću deceniju 21. veka obeležiti milenijalci (ili milenijalsi), mladi ljudi rođeni od početka 1980ih pa do osvita novog milenijuma. Njih će odlikovati izraziti individualizam, visoko samopoštovanje i nestandardi stilovi rada i mišljenja. Oni će ograničiti tiraniju procedura današnjeg menadžmenta i daće prednost poslovanju maksimalne fleksibilnosti5. Nastupa, sasvim izvesno, era postmenadžmenta u postkapitalizmu gde kontrolisanje stvari više nema smisla, a svaka kontrola zaposlenih postaje kontraproduktivna. U industrijsko doba ovo bi se smatralo ludošću i anarhizmom, ali u naše doba kreativni anarhizam izgleda da će jedino dati rezultate.

I menadžeri ljudskih resursa i menadžeri operativnih procesa danas će vam tiho, ako već ne mogu glasno, priznati da se sve teže nose sa zadatkom da razdvoje i distribuiraju poslovne aktivnosti na jasne i specifične zadatke pojedinim članovima tima. Prvo, jer ne postoji tako jasna struktura tih zadataka, s obzirom da kontekst traži puno Ako-Onda (If-Then) solucija. Drugo, sami zaposleni su danas u većini multitalentovani a tek će u budućnosti biti kompetentni više oblasti, pa nema više potrebe da se rade specijalizacije pozicija, prema striktno jednoj veštini ili znanju. Treće, strategije koje postavlja top menadžment više nisu održive ni na šest meseci, nekmoli na dve ili pet godina kao nekada, kako su se pravili strateški planovi. Izvršenje planova pada u vodu veoma brzo, jer se suočavanje sa neizvesnošću ne uzima ozbiljno kao faktor poslovanja. I dalje se, međutim, planira prema željama, manje prema mogućnostima, a faktor neuspeha i kraha ne uzima se kao opcija, jer sam govor o neuspehu kod menadžera naviklih na nadmoć, postaje tabu. Međutim, prava organizacija upravo suočavanje sa neizvesnošću uzima kao faktor prilike za razvoj. Ona prihvata ometanje i postavlja sebe hrabro u takav sistem, postajući i sama disruptor. U disrupciji, tj. poremećaju i neskladu, više nema mesta hijerarhiji, preostaju samo kreativnost, neograničene inovacije i potraga za smislom u haotičnom okruženju. Vođenje kompanije svodi se na vođenje kratkih i dinamičnih projekata u kojima pokušavamo da ostvarimo pozitivnu promenu, ma koliko malu. Vreme izobilja je prošlo, dobrodošao je i mali pomak.

Krajnji ishod će biti da će se poslovi u kojima ima smisla da postoji nadzor – biti kreirani algoritmima i nadzirani robotima. Dominiraće, međutim, nestandardni, kreativni, eksperimentalni rad u kojem nema upravljanja, već koordinacije. Pod uplivom neprofitnih vrednosti, sve kompanije koje ne pronađu društvenu svrhu, postaće mrtve. Nastupa doba poslovnih organizacija u kojima nema hijerarhije, već saradnje. Plan nestaje, pojaviće se eksperiment. Ko više eksperimentiše, više ima šanse za uspeh. Zato se već uveliko govori o „kontekstualnoj svesnosti“6, „perifernoj viziji“7, „multidisciplinarnosti organizacionog dizajna“. Menadžeri poslova tako postaju „kontekstni kustosi“8. Oni vode projekat ne tako da distribuiraju zadatke i prate implementaciju, već na način da osnažuju svoj tim, daju im širu sliku i prave organizam rada koji vibrira i koji je spreman da se kao voda brzo prilagodi posudi u kojoj se nađe. Ko želi da poslovno preživi u dekadi nakon 2020. godine, treba najpre da podstakne inovativnost, informisanost i kreativnost u svakodnevnom radu, budući da ovi novi kustosi upravljaju kreativnim i informacionim sadržajima.

Iako su prve prognoze stručnjaka o perspektivi zapošljavanja u doba veštačke inteligencije koje dolazi u narednoj dekadi, bile sumorne9, sve je više stručnih odjeka koje daju drugačije viđenje budućnosti. Stefan Kasriel, jedan od izvršnih direktora Upworka, platforme za frilenserske poslove, ima i optimističke prognoze. On je nedavno za Svetski ekonomski forum10 napisao tekst u kojem iznosi svoja četiri ključna predviđanja. Njegova poruka je da, kako se radna snaga razvija, svet se mora osloboditi navika industrijske ere iz prošlosti. Kasriel smatra da će veštačka inteligencija kreirati puno radnih mesta, ali samo ako društva budu pametno upravljala inovacijama. Ovo stanovište je prvi polaz ovog autora kada je reč o svetu budućnosti.

Vekovima je tehnologija izazivala strah kod ljudi da će postati suvišni i da će ih zameniti mašine, osvrće se direktor Upworka. Ipak, mašine prave ljudi, zar ne. Ako će i budućnosti čovek ostati glavni faktor za proizvodnju mašina, automatizacija uopšte ne mora biti sumorna. Tačno je, kaže Kasriel, da će neka radna mesta nestati kao nepotrebna. Ali brojna zanimanja će biti veoma potrebna u sledećih tri decenije. Na primer, nestaće kancelarijski i administrativni poslovi, ali će porasti potreba za novozaposlenima u sektoru finansija i poslovnih operacija. Ljude u proizvodnji zameniće roboti, u to nema sumnje, ali sistemom organizacije rada robotima i za postavljanje automatizovane proizvodnje trebaju novi ljudi. Novoj ekonomiji biće i dalje potrebni matematičari a broj kvalifikovanih stručnjaka za kompjuterske sisteme biće u potražnji ogroman. Novi dizajn gradova tražiće sve više inženjera i arhitekata. Takođe će porasti broj angažovanih radnika u industriji obrazovanja. Nestaće potreba za radnicima u umetnostima, zabavi, sportu, medijima, neće toliko trebati ni pravnika, jer će aplikacije raditi za nas analize pravnih situacija i algoritmima procenjivati izgled na uspeh pravne stvari. Ljudi će biti sve manje i u transportu, održavanju, izgradnji – uspešno će ih zameniti pametne mašine. Ako hoćemo da budemo precizni, neće nedostajati ljudi u ovim pomenutim oblastima, već uspešno obučenih i kvalifikovanih znalaca. Razlog je što znanje brzo zastareva i svet postaje sve ubrzaniji. Zato moramo adekvatno pripremiti ljude za mnoge dinamične poslove budućnosti, zaključuje Kasriel.

Druga teza Stefana Kasriela je da će primat na makroekonomskom nivou od država preuzimati gradovi. Gradovi će se nadmetati za pamet – kaže on. Rukovodstvo kompanije Amazon je nedavno izašlo sa planom da namerava da uloži 5 milijardi dolara u izgradnju drugog poslovnog centra i dobili su ponudu više od 200 gradova širom SAD da tu investiciju realizuju upravo kod njih. Uprave gradova su čak organizovale kampanje za pridobijanje pažnje menadžmenta, ali ih je sa istinom suočio gradonačelnik grada San Hoze u Kaliforniji. On je rekao da kompanije kao što su Amazon dolaze tamo gde su talenti, odnosno ljudi koji imaju znanja i veštine za rad u IT sektoru, a ne tamo gde su bolji lokacijski uslovi. Kasriel smatra da će ljudi živeti u gradovima po svom izboru, a ne onima koji su najbliži mestu gde rade. Gradovi po izboru radne snage budućnosti imaju određene „vibracije“ u tome što će ponuditi atraktivne životne mogućnosti u tehnološkim okruženjima.

Revolucionarno zvuči treća Kasrielova teza da će već za 8 godina biznisom dominirati frilenseri. Danas više od trećine radne snage u SAD čine digitalni honorarci, odnosno 36 odsto ili 57 miliona ljudi. Stalno zaposlenih danas je u Americi oko 103 miliona, dok je projekcija za 2027. godinu da će stalno zaposlenih biti 83,4 miliona a frilensera 86,5 miliona ljudi. Frilenseri će biti zapošljavani i od strane velikih kompanija, čak je trend da kompanije manje zapošljavaju za stalno, a da sve više poslova autsorsuju. Frilenseri su populacija koja se najbrže dodatno edukuje ili prekvalifikuje. Srbija je peta u Evropi po broju frilensera registrovanih na Upworku, a procena je da više od 100.000 ljudi iz Srbije svakodnevno obavlja frilenserske digitalne usluge.

© Aleksandar Đerić, 2017-2018. Sva prava zadržana.

Fusnote:

1 Ovaj tekst deo je mog šireg istraživanja započetog 2017. godine. Istraživanje se odnosi na promene upravljačkih modela u savremenom uslužnom biznisu a kroz promene radne tehnologije, radnih procesa, obrazovnih procesa i procesa robne razmene. Delovi su pod različitim naslovima i u kraćim člancima objavljivani na nekoliko internet portala u periodu oktobar 2017. – mart 2018. Ovaj prvi deo distribuiran je publici Meseca kreativne ekonomije na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu u okviru projekta Kreativnost V.2018 – Aplikacija pametnih nacija, vođa projekta Vojislav Žanetić. Integralna verzija teksta biće objavljena na portalu Virtuelnog instituta – www.institut.madmarx.net

2 Videti: http://databank.worldbank.org/data/home.aspx

3 Akronim VUCA je, kao uostalom i savremeni menadžment, došao iz vojne doktrine. Prvi put se pominje u knjizi Ratni koledž Sjedinjenih Američkih Država: Vojno obrazovanje u demokratiji (The U.S Army War College), iz 2002. godine (tj kao šire upotrebljen model diskursa na američkim vojnim akademijama gde je u upotrebi od 1990ih) pojavljuje se kod autora Džudit Hiks Stiem (Stiehm, Judith Hicks), profesorke političkih nauka na Univerzitetu Florida – ISBN 1-56639-960-2

4 Ricardo Semler, Managing Without Managers, https://hbr.org/1989/09/managing-without-managers

5 Milenijalsi su mladi ljudi rođeni između 1983. (po nekim autorima – 1980) i 2000. godine. U svetu ih je oko milijardu, a samou SAD živi 92 miliona. U poslednjih pet godina puno je istraživanja urađeno o njima – od onih vrlo afirmativnih, koji glorifikuju njihovu visoku svest, do onih ekstremno negativnih, koji ih nazivaju sebičnim snobovima. Istina je da bilo koja generalizacija o generaciji nije u potpunosti opravdana. Jer generaciju čine pojedinci, koji se međusobno razlikuju. To pod jedan. A pod dva, tema za razmišljanje je da li zaista postoje posebni ljudi koji se rađaju pod određenim generacijskim zvezdama ili njihovi stavovi i ponašanja potiču od trendova vaspitanja i sistema vrednosti, kreiranih u određenim epohama i kulturama, kakve su bile turbulentne devedesete i kakve su preterano obećavajuće dvehiljadite. U svakom slučaju reč je o ljudima koji su dobar deo svoje predstave o svetu izgradili na osnovu interneta i nove tehnologije, pa je sasvim verovatno da oni realni svet posmatraju kroz „uvećanu“ realnost (augmented reality) internet kosmosa.

6 Joaquin Navajas/Hernan G. Rey/Rodrigo Quian Quiroga – Perceptual and contextual awareness… in Front.Psychol. 29/8/2014, University of Leicester.

7 George Day/Paul J.H.Schoemaker – Scanning the Periphery, Harvard Business Review, November 2005.

8 Videti sledeće članke: https://www.missiontolearn.com/content-curator/ odnosno http://www.buzztalkmonitor.com/blog/why-organizations-need-content-curators/

9 Prva temeljna studija relevantna za istraživanje poslova danas izrađena je od strane dvojice profesora sa Oksfordskog univerziteta, Karla Benedikta Freja (Carl Benedikt Frey) i Majkla A Ozborna (Michael A Osborne) – The Future of Employment: How Susceptible are Jobs to Computerisation, 2013. Videti na https://www.oxfordmartin.ox.ac.uk/downloads/academic/The_Future_of_Employment.pdf

10 Stephane Kasriel, 4 Predictions For the Future of Work https://www.weforum.org/agenda/2017/12/predictions-for-freelance-work-education/

O autoru:

Aleksandar Đerić je senior konsultant za kreativnu ekonomiju, kreativno mišljenje, strategijski i projektni menadžment i razvoj kreativnog mikro i malog biznisa. Radi paralelno u oblasti finansijske ekonomije (finansijske analize), upravlja operativnim procesima i poslovnim operacijama u metalurgiji a u industriji razvoja ljudskih resursa kreira obrazovne programe i izvodi obuke. Tokom karijere duge 25 godina razvijao i upravljao u više od 400 projekata u uslužnoj, kreativnoj i neprofitnoj ekonomiji, najviše u oblasti poslovnih finansija, marketingu, advertajzingu, kreativnoj produkciji, menadžmentu događaja i organizaciji kampanja, kao i u naučnom istraživanju i razvoju u društveno- humanističkim i primenjenim naukama.

Pokretač je više inovativnih kreativnih platformi i istraživač fenomena poslovnih inicijativa sa kreativnim inputom od startapa do komunitarne poljoprivrede. Na svetskoj konferenciji kreativnih klastera 2004. godine u Brajtonu, UK, njegov razvojni projekat srpskog turizma, Tri epohe, proglašen je drugim najboljim projektom predstavljenim na tom skupu, iza produkcijskog projekta filma Gospodar prstenova. Dva puta je bio stipendista francuske vlade za studijske boravke radi istraživanja modela kreativnih gradova u Francuskoj. Autor je više desetina stručnih i naučnih radova iz urbane ekonomije, makroekonomije, mikroekonomije, menadžmenta…

Osnivač je Virtuelnog instituta i platformi Mad Marx i Kreativna Srbija. Radi poslovne analize i vodi treninge iz 360 stepeni upravljanja projektima i analitičkog mišljenja. Jedan je od pionira istraživanja kreativne i kolaborativne ekonomije kod nas, uredio je nekoliko izdanja posvećenih ovim temama i vodio nekoliko projekata sa ciljem istraživanja i unapređenja kapaciteta kreativnog sektora u Srbiji, među kojima i projekte za švajcarsku vladu, UNESCO i Evropsku komisiju. Sada radi na razvoju nekoliko projekata – od novih finansijskih proizvoda i razvoja drugih sličnih servisa na bazi trendova poslovanja nakon 2020. godine do razvoja proizvodnih kapaciteta u rudarstvu unapređenjem poslovnih procesa. Master je filozofije i ekonomije. Mikolog amater. Sakuplja diskografiju Betovenovih dela.