Šest pismenosti za ‘postkorona’​ svet

By 23.04.2020Blog

Šest pismenosti za 'postkorona' svet
– Prilozi razvoju novog obrazovanja

Rođendan u Guglu… (Fotografija iz lične arhive Lazara Džamića)

Nećemo se izboriti s problemima sadašnjice (i u njoj sadržane budućnosti) ako ne postanemo pismeni na nove načine.

Sam pojam ‘pismenosti’ je više nego zreo za promenu. Funkcionalna tipografska pismenost – čitanje i pisanje – sada su samo najbazičniji tehnički uslov za funkcionisanje u modernom svetu, ali daleko od dovoljnog. Tipografska pismenost nam omogućava bazičnu komunikaciju u posrednom svetu ekranskih odnosa, ali nam ne nudi mudrost i zaštitu, razvoj i dobre odluke. Za to su nam potrebne nove vrste pismenosti, od malih nogu, na državno-sistemskom nivou. Tipografska pismenost, kako je o tome pisao prof. Nil Postmen u svojoj legendarnoj knjizi ‘Zabavljajući se do smrti’, izgubila je bitku s televizijom i, sada, internetom.

Koje nove pismenosti su nam sada neophodne, koja je matrica novog obrazovanja? Obrazovni sistem 20. veka je pravljen za industrijsko, masovno, usvajanje relativno nedostupnog znanja, uglavnom definisanog kao more činjenica. Njih nije bilo lako naći u to vreme ako nisu bile koncentrisane u posebne knjige, ‘udžbenike’, i – s obzirom da ljudska vrsta ne voli da misli i da se aktivno trudi da dodaje činjenice svom kognitivnom repertoaru – u posebne fizičke prostore – poznate kao ‘škola’ i ‘učionica’ – i u posebne vremenske intervale poznate kao ‘časovi’. I trening učitelja je bio podređen tome.

Školski sistem kakvim ga znamo je poslednja civilizacijska tekovina – a to jeste, s obzirom na ogromnu dobrobit koju je doneo čovečanstvu – koja nije doživela ideološko-tehnološku transformaciju. Učionica je poslednji moderni arheološki artefakt. Bila je potrebna globalna epidemija koja nas je zaključala u naše domove da bi postali svesni da se može i drugačije.

Mnogi od nas ne znaju, a o tome je vrlo detaljno i ubedljivo pisao prof. Tod Rouz u svojoj knjizi ‘Kraj prosečnosti’, da je industrijsko obrazovanje kakvim ga danas znamo dizajnirano u Americi početkom prošlog veka iz nužde da pretežno ruralne populacije disciplinuje i pripremi za rad u gradskim fabrikama. Pokretna traka zahteva standardizaciju, sinhronizaciju, rutinu. To je mravlja ideologija, bazirana prevashodno na uslovljenom ponašanju kroz ponavljanje, kaznu i nagradu. ‘Bihejvioralna psihologija’ u praksi. Zato imamo zvono za početak i kraj časa: zvučni signal je priprema za rad u fabrici, simbol početka i završetka ‘smene’ i zvučni stimulus kolektivne sinhronizacije. Individualnost je u ovakvom sistemu ćušnuta u stranu.

Prosečnost je glavna mera uspeha jer sistem ne zna šta da radi s izuzecima. Izuzeci, na bolje ili na gore, su problem u glatkom toku industrijskog procesa, ‘nenormalnost’ koja se uglavnom odstranjuje. Prosek je zakon i glavno merilo uspeha je da budemo u zoni proseka, ali malo bolji. Tako se i nagrađujemo. U današnje vreme, čak i u vrlo razvijenim zemljama kao što je Britanija, deca sa izrazitim talentima se tretiraju kao deca sa ‘specijalnim potrebama’. Jer ih, objektivno, imaju. Samo ne na način kako se to obično definiše…

Postindustrijsko društvo, međutim, zahteva druge vrste pismenosti i pristupa radu i životu. Fabrike danas imaju sve manje ljudi, a sve više robota, trend koji samo raste. Manuelni rad se razbija na ‘niše’; s jedne strane, učešće u ‘manuelnim procesima’ koji zahtevaju znatnu količinu individualnog odlučivanja, kao što su vožnja dostavnih vozila (dok autonomna vozila i to ne zamene) ili krečenje, s druge visoko-stručna, artistička, ‘kraft’ upotreba manuelnog rada u kreiranju proizvoda s visokom dodatnom kreativnom vrednošću. Ali za to je potreban, uglavnom individualizovan, trening iz kreativnosti. O hiljadama novih, uglavnom ‘hibridnih’, zanimanja koja se još ne uče u standardnim učionicama – niti mogu da se tako uče – da i ne govorimo.

Međutim, ekonomija je samo jedan deo priče. Nove pismenosti su nam neophodne i zbog evolucije u bolje političke sisteme i zbog prestanka ponavljanja grešaka iz prošlosti. Tragično je koliko smo loši građani, a koliko smo sjajni potrošači! Biramo pogrešne ljude da nas vode, iz pogrešnih razloga, zbog pogrešnih procena o tome šta je bitno, vođeni raznim funkcionalnim nepismenostima koje su aktivno stimulisane modernim političko-ekonomsko-medijskim elitama, u čijem interesu je da ne budemo opismenjeni na ove nove načine. Nama se lako upravlja zbog toga. Svaki sistem koji sebe zove ‘progresivnim’ mora da posveti veliku pažnju ovom novom civilizacijskom kurikulumu. Ta nova velika prosvetiteljska borba mora u svom fokusu da ima sledeće vrste opismenjavanja.

1.   Arhetipska/narativna pismenost

Pisao sam već mnogo o ovome. Neki od prethodnih tekstova u ovoj sekciji* su na tu temu, kao i nekoliko intervjua u ‘Svaštari’. Ukratko: priča je najmoćnija tehnologija koju je ljudska rasa izmislila jer nas najmoćnije, individualno i kolektivno, gura u raznim pravcima. Ideologije, religije, mode, trendovi, mediji… sve su to samo priče, narativi, određeni načini za konstruisanje i posredovanje stvarnosti, s ciljem da se utiče na naše ponašanje. Većina tih narativa iza sebe ima određeni ideološko-komercijalni cilj. Kritično je za sve nas da razumemo kako funkcionišu narativi i zašto smo evoluciono programirani da na njih snažno reagujemo. Ovo je jedna od ključnih pismenosti modernog doba, a ipak, skoro nigde se ne proučava organizovano. Ona je protivotrov za skoro sve manipulacije koje je digitalni prostor razulario na moderni svet. Populizam, informacione manipulacije, ekonomska propaganda… čitav mračni teatar problema koji ima samu jednu zajedničku karakteristiku: oslanjanje na snažne emotivne narative.

Arhetipske priče su šabloni, formule: o borbi dobra i zla, o kreiranju neprijatelja i ugrožavanju ‘našeg načina života’, o tome kako izgleda ‘pravi heroj, o načinima da se bavimo našim kolektivnim anksioznostima. Ovaj šablon je lako razumeti i vežbati. Lako je otvoriti haubu vruće emotivne teme i videti nekoliko jednostavnih strukturalnih dugmadi koje vešti pripovedači – a populisti i propagandisti svih vrsta to jesu – pritiskaju da bi od nas dobili očekivane reakcije. Ako postoji jedan predmet koji bi trebalo da se uči od malih nogu, primarna kolektivna vakcinacija za konstruktivnije društvo, intelektualni BCG protiv ideološke tuberkuloze, onda je to narativna pismenost.

Ona, naravno, zahteva novi kadar. Ko bi bile te nove narativne katihete? Ovo je misija i prostor u kome dramaturzi, pisci i marketing ljudi mogu da nađu novi izraz svoje društvene korisnosti. Umesto gole i cinične eksploatacije naše narativne nepismenosti, njenog pretvaranja samo u ‘biznis’ ili ‘uspeh’, evo prilike za karmičko veliko pranje, za doprinos kolektivnom dobru. Sekularne katihete, u misiji demistifikacije mistifikacije.

2.    Impulsna pismenost

Neodvojivo, pupčanom vrpcom povezana sa prethodnom. I o ovome sam pisao u raznim tekstvima u ovoj knjizi, uključujući i prethodni. Moderni svet se može posmatrati i kao ogromna mašina za stimulaciju raznih, često paradoksalnih, emotivnih impulsa. Sve je ‘afektizovano’, emocionalizovano: naše vesti, naše priče, naša ekonomija, naši svakodnevni odnosi. Ako ne stimuliše emocije, posebno zabavu, dosadno je; a dosadno ne pravi pare u hakslijevskom svetu zabavljanja do smrti. Racionalni diskurs i odnos prema životu je najtragičnija žrtva modernog društva. Mi se permanentno, od rođenja do smrti, treniramo da budemo impulsivni, da zadovoljimo šta god osećamo tog trenutka, odmah, da uvek sebe stavimo na prvo mesto, naše mišljenje, naše želje, naša osećanja. Svet je pravljen tako da nam je sve na dohvat ruke, da impuls ne trpi, jer onda trpi profit.

Impulsivnost je duboka evolutivna ljudska karateristika, to je kako životinja u nama diše. Zato je civilizacija težak rad jer je njena suština stavljanje impulsa pod makar neku kontrolu. Otuda zakoni, i pristojnost, i pravila zaštite potrošača, i trening za nekonfliktne komunikacije, timski rad, i druge slične zahtevne kategorije. Otuda i ideja obrazovanja, s polurealizovanom nadom da je ono samo po sebi dovoljno da nekoga ‘civilizuje’; drugim rečima, da mu poveća kontrolu impulsa. Na žalost, tradicionalno akademsko obrazovanje samo delimično ispunjava ovu misiju, pre svega zato što je impulsno ponašanje posledica evoluiranih kognitivnih tendencija, načina na koji naš um procesuje stvarnost i desetina kognitivnih ‘prečica’ (ili iskrivljenja, u zavisnosti od tačke gledišta) koje nadvladavaju racionalnu stranu naših bića. To je razlog, podsetimo se u ovo vreme epidemije, zašto civilizacije – po čuvenoj izjavi kanadskog filozofa Džonatana Hita – brzo kolabiraju u varvarstvo, a ne obrnuto.

Veliki paradoks modernog sveta, i veliki deo naših problema, je u diskrepanci između zvanično proklamovane političko-obrazovne i svakodnevne komercijalne sfere. Ova prva, površno i uglavnom lažno, od nas zahteva da se ponašamo racionalno; ova druga da smo impulsivni, jer bez toga staje ekonomija potrošnje. Dubok je ovo problem, i dubok je ovo trening. Danijel Kaneman, koji je otvorio vrata prepoznavanju naših kognitivnih prečica i iskrivljenja, vrlo je pesimistična osoba. Zna koliko je teško boriti se s ovim energijama. A, ipak, nema nam druge. Trening za kontrolu impulsa kroz razumevanje evolucione prirode našeg uma (i narativnih taktika koje nam se svesno serviraju da bi se ona okinula) jedan je od najvažnijih koji ćemo ikada preduzeti. Takođe, i još jedna prilika za marketing stratege, eksperte za prodaju i ponekog kognitivnog psihologa da daju svoj doprinos. Tužno je da se, na bazi mog ličnog iskustva, ovom temom u praksi bave jedino ljudi koji pokušavaju da naše impulse iskoriste za svoje komercijalne interese.

3. Pismenost pažnje/algoritamska pismenost

Kao posledica prethodne dve nepismenosti, prava svetska pandemija, već decenijama, je u stvari nepismenost pažnje. Ovaj biološki ograničeni resurs nikada nije bio pod većim pritiskom i traćenjem. Kao retka i dragocena ruda, svi su u potrazi za njom. Guglova mantra je da ‘novac prati pažnju’: ko uspe da je angažuje, privuče, automatski je u boljoj poziciji da je monetizuje. Pažnja je kapital. Nekada je bilo ‘molim vas, udelite’; sada je ‘molim vas, podelite’. Zbog toga postoji i plejada knjiga i debata o ‘ekonomiji pažnje’ i sličnim načinima da se konceptualizuje isti problem: svi smo preopterećeni sadržajima, svi smo zbog toga umorni i frustrirani, svi smo permanentno ometeni u razmišljanju i često emotivno zbunjeni zbog paradoksalnih zahteva koji nam se šalju na vrlo ubedljive načine. Profesionalni emocionalni vampiri su pronašli stotine metoda da nam okinu impuls, i time pažnju, u njihovu korist, ostavljajući nas da tumaramo po našim dnevnim životima u magli i vrtoglavici, nesposobni za samorefleksiju, empatiju i kvalitetne odluke.

Sveprisutni algoritmovi, kao jedan od primarnih načina na koji moderni ljudi dobijaju posredovanje svoje ekranske – a to u velikoj meri znači i ‘stvarne’ – stvarnosti, u temelju su problema. Njihov zadatak nije da nam daju ono što nam realno najviše treba, već ono što je komercijalno korisno za njihove platforme i njihove oglašivače. Daglas Raškof, u svom manifestu ‘Tim Čovek’ (Team Human), je to snažno sumirao: ‘Algoritmovi se ne angažuju direktno s nama ljudima, već s podacima koje ostavljamo iza sebe, na bazi kojih oni prave pretpostavke i predviđanja o tome ko bi mogli da budemo i kako bi mogli da se ponašamo. Onda nas podstiču da se ponašamo sve više na način koji odgovara njihovoj proceni naše statističke ličnosti. Njihova misija je da budemo verni ne sebi, već našim profilima. … Tehnologija nema sopstveni pogon. Ona sama ne želi ništa. U pitanju je samo tržište koje sebe izražava kroz tehnologiju – operativni sistem iza svih naših različitih kompjuterskih interfejsa i platformi koji često ni sami programeri ne prepoznaju. Taj operativni sistem se zove kapitalizam i on diktira taj antiljudski krajnji cilj u našem društvu bar u istoj meri u kojoj i bilo koja tehnologija.’

Algoritmovi su sistem treninga za automatizaciju i ‘autsorsovanje’ naše pažnje i kriterijuma koje koristimo za njeno angažovanje, u cilju povećanja zarade u ekonomiji pažnje.

Nepismenost pažnje je jedna od najvećih barijera za naše obrazovanje i funkcionisanje u budućnosti, gde će se zahtevati mnogo veća oslanjanja na samostalno učenje i usavršavanje. To je vrlo teško raditi u svetu bezbrojnih distrakcija. Zahteva jak, skoro asketski, fokus, i snagu da se kontroliše impuls i da se odupremo hipersurfingu; da ne nestanemo, nekada i satima, u beskrajnim meandrima interneta, virtuelnih svetova raznih igara i beskonačnom cirkusu Jutjuba, Netfliksa i drugih zabavnih platformi. Trivijalizacija naših života (i naše pažnje), kao što je to opet primetio prof. Nil Postmen citirajući Hakslija, je naš primarni problem.

Ako se na ovo doda i uvid da su obe glavne mobilne platforme – i iOS i Android – kao i većina društvenih mreža, pravljene tako da kreiraju fizičku zavisnost korisnika, kroz permanentne mikro-doze dopamina u svakoj od ‘notifikacija’, onda je naš problem još veći. Nepismenost pažnje je u stvari ‘gojaznost pažnje’, kljukanje distrakcijama do nivoa zavisnosti koja nas sprečava da se fokusiramo na druge, važnije stvari. Ovo je realna epidemija, primetna posebno kod mladih, od kojih se najviše i očekuje u tom novom vrlom svetu novih ekonomija i pristupa. Zato u mnogim razvijenim zemljama postoje klinike za tehnološke zavisnosti. Narativna, impulsna i nepismenost pažnje nas čine fizički bolesnima.

4. Timska pismenost

I, opet, sve je povezano. Iste nepismenosti nas takođe čine i sebičnima i manje sposobnima da radimo u timu. Kada impuls vlada, kada smo navikli da smo samo mi u centru pažnje i kada je ta pažnja lako lomljiva, sposobnost empatije o potrebama ili samo tačkama gledišta drugih je takođe slaba. Zašto je ovo važno? Zato što je postindustrijski svet u koji smo već ušli vrlo kompleksan. Sve više zanimanja je sada kontekstualno i zavisno od komplementarnih znanja i veština drugih oko nas, članova jednog tima. Usamljeni kauboji polako gube svoje prerije. ‘Faktor za isporuku projekta,’ kako kažu u Silicijumskoj dolini, ‘je tim’.

Timski rad se pre svega bazira na impulsnoj pismenosti i na empatiji. Uspešan rad u timu zahteva balansiranje različitih energija: introvertnosti i ekstrovertnosti, različitih komunikacionih stilova, prepoznavanje zajedničke misije ili cilja. Timski rad je izvanredan trening u introspekciji i razumevanju sopstvenih strana ličnosti. O tome je, to sam pomenuo već nekoliko puta, pisao prof. Tod Rouz, kroz koncept ‘reckastog profila’ – verovatno najkorisnijeg konceptualnog oruđa modernog čoveka i njegovih ličnih i profesionalnih okruženja.

‘Reckasti profil’ je jednostavan, a tragično nekorišćen koncept: svi mi imamo izraženije i manje izražene strane naših ličnosti. Uzmimo samo taj generički pojam ‘dobar komunikator’. Neki su jaki u javnom prezentiranju pred desetinama stranaca, čak i vođama kompanija, nekima je to najveća noćna mora; neki su odlični u komunikaciji 1-na-1 sa svojim kolegama, neki su zatvoreni za kolege, ali izvrsni sa članovima svog tima; neki pišu izvanredno, drugi jedva sastave nekoliko funkcionalnih rečenica. I tako dalje… Samo precizno razumevanje ličnog reckastog profila, koji se menja s godinama, iskustvima i okruženjima, pomaže dobrom uklapanju u tim. Drugim rečima, tim se pravi od komplementarnih profila, kao i tim astronauta; manje je potrebe da se neko ‘iskrivi’ da bi se uklopio u tim koji mu je komplementaran. Takođe, svako zna i kako doprinosi timu, koja je njegova uloga, koja je ‘rupa’ u projektu bez njihovog prisustva.

5. Statistička pismenost

Znati kako da čitamo brojeve, u svetu prepunom njih, nikada nije bilo važnije. Posebno jer se od malih nogu učimo da je istina u brojevima, da su brojevi isto što i nauka, da odluke moramo da donosimo razumom, ne samo – niti pretežno – srcem, i da to obično znači neku vrstu kvantifikacije. Ono što nam se nikada ne govori je kako su razni interesi postali spektakularno vešti da nam brojkama suze razumevanje, da nas manipulišu i da nam uskrate odluke bazirane na dobrom razumevanju. Već su izlizane izreke kao što su da ‘99% statistike kaže samo 49% istine’, Dizraelijeva da ‘postoje laži, gnusne laži i statistika’ ili Langova, vrlo poznata u svetu marketing istraživanja, da ‘većina ljudi koristi podatke kao što pijanica koristi banderu: više za pridržavanje da ne padne, nego za osvetljavanje puta’.

Naš dan je pun grafikona, procenata, proseka, brojki koje stoje same na vetrometini, van svakog konteksta, siročad prisvajana od svakoga ko ima trenutni interes da ih iskoristi kao svedoke za svoju priču i svoje ciljeve. Statistika je municija za topove priče, a mi smo glineni golubovi za njihovu kanonadu. Kao i sa drugim vrstama pismenosti u ovom tekstu, tragično je u kojoj meri je ova vrsta nepismenosti deo naše civilizacijske naivnosti.

Primeri su svuda oko nas. Naše nerazlikovanje ‘prosečnog’ od ‘tipičnog’ kreira potpuno drugu sliku stvarnosti. Ako je prosek plate u jednoj zemlji 450 evra, dok je tipična plata (gde je grupisano najviše stanovnika) oko 250, šta nam to govori? U masovnom marketingu, proseci su jedan od najopasnijih brojeva za donošenje odluka, što uspešni brendovi dobro razumeju. Pametni brendovi rade s tipičnim vrednostima, one su bliže stvarnosti. Ili, razumevanje ‘baze’: početnog nivoa od koga se meri rast bilo čega. Ako je privredni rast jedne zemlje malo veći nego drugih u okruženju, ali sa mnogo niže početne tačke – a zna se da bi tipičan rast s takve početne tačke u stvari trebalo da bude i veći – da li je to onda uspeh ili samo statističko zamazivanje očiju? ‘Laži, gnusne laži i statistika’…

Verovatno najveća slepa tačka u ovoj vrsti pismenosti, nešto što je evoluciona karakteristika čitave ljudske vrste, je naša fundamentalna nesposobnost da se nosimo s verovatnoćom. Verovatnoću ljudski mozak jednostavno ne razume, posebno statističku definiciju slučajnosti. Iako je potpuno verovatno, statistički, da neko ima deset uzastopnih koševa s daljine, pa da dugo nakon toga ne postigne nijedan, već i sam početak serije nas goni da tom igraču pripišemo ‘srećan dan’ ili neku drugu vrstu posebne magije. Isto je i obrnuto, jer svako od nas ima bolje i lošije dane na poslu, na ispitu, na prezentacijama i sličnim ocenjivačkim situacijama. Statistički je skoro izvesno da će neki od studenata koji su, inače, čitave godine radili vredno, na sam dan ispita imati tremu, lošu koncentraciju, slabiju fizičku energiju i razne druge razloge za slabiji rezultat – ali će i dalje biti kažnjeni za to, uprkos godišnjem trudu. To je još jedna od stvari koja razne finalne ispite čini grubim i statistički ne mnogo robusnim sredstvom za procenu nečije sposobnosti…

Naš mozak ne voli nepovezanost, osećaj potpune slučajnosti nam je užasan i mozak to nadomešta narativima, pričama koje nam ‘sa sigurnošću’ sugerišu da će se nešto ‘obavezno’ desiti, ili ne. Posebno ako smo na to pogurani od strane kulturnih običaja ili manipulatora koji podatke ‘uokviravaju’ tako da zvuče povoljnije. Nepismenost fenomena verovatnoće je jedan od glavnih razloga za razna sujeverja, pogrešna klađenja, loše procenjene kandidate na intervjuima za posao ili ulaganja u razne aspekte društvenog sistema. Narativna i statistička pismenost su rođaci koji ne žive zajedno u našim glavama, na našu kolektivnu štetu…

6. Kreativna pismenost

Kreativnost je, po jednoj staroj izreci, poslednji resurs koji ljudska vrsta ima; ono što radimo kada ne znamo šta da radimo. Kreativnost je najbliže magiji u našem individualnom i kolektivnom delovanju. Ona stvara nove industrije, nove poglede na život, nove inspiracije, nove resurse i nove načine da se rešavaju problemi. A, ipak, nešto čudno i tragično se dešava s ovom vitalnom silom u našim životima.

Pre više godina, NASA je razvila svoj specijalan test kreativnosti, a onda su testirali istu grupu školske dece tokom njihovog razvoja. Svi su kasnije pokazali lošije rezultate. Značajno lošije. Zaključak je bio da školski sistem, zbog svega o čemu sam pisao gore, sistematski ubija našu kreativnost, naše prirodno stanje bitisanja, supersilu s kojom se rađamo i koju imamo sve dok je nemilosrdna presa industrijskog obrazovnog i poslovnog sistema na silu ne iscedi iz nas. Ovo nije nov fenomen i o tome su mnogo detaljnije i duhovitije pisali ugledni istraživači kao što je Ken Robinson.

Kreativnost je različitost po definiciji, neslaganje, promena, potres, podrivanje istosti – sve ono što većina naših zvaničnih okruženja pokušava da izbegne po svaku cenu! Mi, kao kreativna bića, uspeli smo da napravimo majku svih paradoksa: da izgradimo civilizaciju koja svoju bazičnu i najčarobniju crtu tretira kao neprijatelja, kao smetnju, kao bolest koja se istrebljuje procesima, merenjima, sistemskim normama i običajima koji kažnjavaju različitost. Novom obrazovnom sistemu treba nova ideologija ne samo prihvatanja, već i aktivnog slavljenja ‘neuronetipičnosti’, ekscentrizma, radikalnosti i kontrarijanstva svih vrsta – pod uslovom da ne ugrožava lični integritet drugih, naravno. Ovo će, zbog prirode sadašnjih obrazovnih sistema, biti verovatno najteža pismenost za razvoj i primenu, iz dva razloga.

Prvo je struktura samog sistema, koja se bazira na standardizaciji i masovnom uprosečavanju. Trening učitelja, načini na koji se ocenjuje i njihov i uspeh učenika, dnevna struktura aktivnosti – sve je u fundamentalnom antagonizmu prema kreativnosti. Drugi razlog je razumevanje i prihvatanje same ideologije kreativnosti od strane nadležnih ministarstava i njihovih političkih sistema. Naš najveći kolektivni, civilizacijski, problem je to što planetom upravlja kabala fundamentalno nekreativnih i nemaštovitih ljudi, od koji neki ne mogu da se opišu skoro nikako drugačije sem prilično bliskima zlu. Izuzeci su ekstremno retki.

Silabus za ove nove vrste pismenosti već postoji. Literatura i metodologije, takođe. Niko ne može da kaže da ne znamo kako bi radili ovo novo opismenjavanje. Postoji samo nedostatak sistemske volje da se makar i proba. Izazov ‘statusu kvo’ je jednostavno prevelik. Praktična delotvornost ovih pismenosti je, međutim, više nego dokazana u raznim granama privrede, ali ne uvek na konstruktivne načine. Negde one generišu inovacije u raznim oblastima; obogaćuju svet oko nas, uglavnom za potrebe profita. Sve se, međutim, koriste da se nama manipuliše, ispod radara naše pažnje i sposobnosti razumevanja. Opismeniti populaciju na ove načine bi fundamentalno promenilo postojeće igre moći, naše percepcije stvarnosti i nas samih, političke i ekonomske sisteme. Trenutno, većini elita to ne odgovara. Šest nepismenosti je recept za vladanje.

Taj začarani krug mora da se prekine, ako nam je stalo do nas samih, na ovom zrncu prašine koje se zove planeta Zemlja.

 

*Neobjavljeni tekst iz predstojeće knjige Lazara Džamića “Putevi oko znakova”.

__

Lazar Džamić je kreativni strateg, pisac i predavač na Katedri za digitalni marketing Fakulteta za medije i komunikacije u Beogradu.