Strateške i taktičke tranzicije

By 28.11.2017Blog

BLOG

Strateške i taktičke tranzicije - tekst Miška Šuvakovića

Strateške i taktičke tranzicije

Gubitak slike dobitak antropocene

Nema stabilnog uporišta.

Oscilovanje, klizanje, proklizavanje, izmicanje, premeštanje, preobražavanje, plastičnost, neuhvatljivost, neodređenost i arbitrarnost jesu bitne odrednice savremenog antagonističkog estetskog iskustva. Zbirni pojam za različite oblike nestabilnosti, kretanja i promene može biti višesmisleni pojam „tranzicije“.

Orijentacija postaje nemoguća. Instrumenti za orijentaciju (GPS, digitalni kompas na mobilnom, znanje prostornog planiranja, orijentiri u vremenu) podivljalisu1. Treba se vratiti na stabilan ili kao stabilan indeks između konfiguracije zvezda i satelitskog – gps usmeravanja. Dezorijentisanost i pokušaj orijentacije unutar ubrzanih tranzicijskih savremenosti.

Pokušavam da identifikujem uslove za prepoznavanje mogućeg kursa sa i satelita koji komunicira sa GPS-om ili našim umom ili bez njega: ne mind već geistes. Ipak, pre je reč o telu/telima u prostoru i vremenu gubljenja parametra praćenja i kontrole.

Nepreglednost, ma koliko bila zbunjujuća i bolna, jeste fascinirajuća.

Savremena umetnost2 suštinski se izmenila u odnosu na dugu, zaista dugu, tradiciju ontologizacije zapadnog mimezisa. Ideologije mimezisa zasnovane su na uverenjima da jedno umetničko delo postoji tako što verno ili nevernoodslikava spoljašnji čulni svet – najčešće vizuelnu ili audiovizuelnu pojavnost sveta ili oblika života3 . Umetnost je ono što treba da ponudi potpunu ili fragmentarnu sliku sveta. Napuštanje mimezisa u umetnostima 20. veka vodilo je od čulne predstave da je neko X takvo da zastupa, predstavlja ili odslikava neko postojeće A u svetu, ka situaciji da neko X jeste nužno A od sveta koje se modifikuje ili premešta u kontinuumu sveta radi postignuća diskontinuiteta koji mora suočiti gledaoca sa čulnim, bihevioralnim, etičkim ili političkim paradoksima ili antagonizmima koje pokreće A koje je stvarni događaj oblika života. Na primer, može se uporediti sa projektima umetnika kao što su Valid Rad (Walid Raad), Stiv Makvin (Steve McQueen), Gi Tilim (Guy Tillim), Yto Barrada (Ito Barada), Frenk Hit (Frank Heath).

Zato je koncepcija Martina Hajdegera (Martin Heidegger) „Temeljni događaj novovekovlja je osvajanje sveta kao slike“4 počela da se menja – postala je tranzicijski koncept. Možda je reč o pravoj modernoj antihajdegerovskoj žudnji da slika postane svet i da svet prestane da bude slika već da bude događaj. To će u modernim vremenima značiti da svet u celini ili fragmentima postaje naš stvarni de re mediji bivanja kao razmene i komunikacije umetnošću, društvom, kulturom i svetom unutar nečega što se danas neodređeno identifikuje kao slojevitost savremenosti: od društva i kulture do „antropocene“5 (anthropocene). Pod antropocenom se razume ljudski učinak na geologiju ljudima nastanjenih slojeva zemlje i ekosistem. Šta preostaje? Šta se nalazi pri dnu, u sredini ili na vrhu u odnosu na to što smo deo geografski i vremenski određene ljudske vrste sa svim pomagalima, opštilima ili uspostavljenim tj. poništenim normama, pravilima, uverenjima ili optimalnim projekcijama oblika života.

Koncepti tranzicije
dinamični i plastični indeksi mikroslojeva savremenosti u antropoceni

Krenimo od neizvesnih identifikacija!

Pojam „postsocijalističke tranzicije“ u savremenoj antropologiji, istoriji umetnosti i estetici postavljen je sa namerom da se označi i objasni sve masovniji i globalniji skup promena „oblika života“ u umetnostima, kulturi i društvu posle pada Berlinskog zida, tačnije, od kraja Hladnog rata. Pretpostavlja se da između umetnosti, kulture i društva postoji kontingentni odnos koji može ličiti na uzročni odnos, mada u stvarnosti nema funkcije i afekta istorijske uzročnosti.

Uobičajeno se, zato, „tranzicijom“ označava postupno-krizno ili ubrzano-reformsko kretanje od hladnoratovskog realsocijalističkog, državnosocijalističkog i samoupravnog društva, kulture i umetnosti ka rekonstruisanom, a u izvesnim slučajevima i restauriranom građanskom društvu, to jest, uvođenju i sprovođenju civilno-liberalnog i/ili liberalno-nacionalnog, kapitalizma.

Svakako, moguće su i drugačije odrednice pojma „tranzicija“ koje proizlaze iz referiranja na potencijalnosti savremenih društvenih promena:

  • globalnih promena: što vodi od postmoderna tri sveta (prvi: kapitalistički, drugi: poznosocijalistički i treći: postkolonijalni) ka savremenom stadijumu globalne istovremene re-kolonizacije i de-kolonizacije oblika života;
  • političko-ekonomskih promena: što vodi od globalne krize tržišnog-globalnog neoliberalizma kao strategije prevazilaženja granica države u aktuelne modalitete populističkog rekonstruisanja zatvorenog i jedinstvenog političkog prostora nacionalne autokratske ili oligarhijske države;
  • političko-ekonomskih promena društva izobilja u prekarno društvo i, zatim, u društvo preživljavanja i preostajanja u permanentnim svakodnevnim antagonizmima;
  • političko-estetskih i političko-paravojnih promena: što vodi od teritorijalne države u državu u vremenu ili u državu kao deteritorijalizovanu pokretnu mapu zauzetih i napuštenih oblasti;
  • društvenih konflikta i antagonizama: od ratova između država i unutar država do ratova paravojnih i parapolicijskih snaga, privatnih/korporacijskih armija i tajnih političko-vojnih, religiozno-vojnih ili terorističkih organizacija;
  • promena planetarne makro i mikro ekologije od prirodnog stanja, narušene prirodne ravnoteže do planetarne katastrofe ili politike odlaganja totalne katastrofe;
  • medijskih i tehnoloških promena: što vodi od fenomenologije autonomnih medija i tehnologija preko konstitucije metamedija ili metatehnologija do politike postmedija i preobražaja postmedija u totalizujuće svuda prisutne de re medije i de re tehnologije.
Strateške i taktičke tranzicije - tekst Miška Šuvakovića

Politike tranzicije

U žargonskom smislu upotrebe pojmova, društvena, politička, ekonomska ili državna „tranzicija“ označava preobražaj socijalističkog ili komunističkog društva u savremeno liberalno, kapitalističko društvo sa parlamentarnom demokratijom, tj. u demokratsko društvo. U upravnom smislu „tranzicija“ jeste reformski preobražaj narodnih demokratija predvođenih jednopartijskom „avangardom radničke klase“ u izborne višepartijske parlamentarne demokratije sa zakonskim razdvajanjem zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. U ekonomskom smislu tranzicijom se, tada, naziva preobražaj ekonomije zasnovane na društvenoj ili državnoj svojini u ekonomiju zasnovanu na dominantnom privatnom vlasništvu.

U smislu estetskog tranzicija je „pluralizacija čulnih režima“ u rasponu od medijske do spektakularne proizvodnje u masovnoj i globalnoj tržišnoj i informacijskoj kulturi. Pluralizacija čulnih režima se odigrava hibridizacijom i globalizacijom: vizuelnih oblika, audio oblika, audiovizuelnih oblika, ekranskih i projekcijskih tehnologija, političko-ekonomskih sila, kao i svih drugih naučnih, tehnoloških i umetničkih produkcija, aproprijacija i ekspanzivnih povezivanja.

U smislu umetnosti tranzicija je otklon od umetničke prakse karakteristične za zatvorena društva u globalnu umetničku praksu sa održivim lokalnim konotacijama6. Pri tome, tranzicijska umetnost prolazi različitim usmerenjima sa specifičnim narativima i odnosima prema javnoj organizaciji savremenih oblika života:

  • umetničke prakse za koje je svojstvena dekonstrukcija umetničkih praksi socijalističkog realizma i socijalističkog modernizma tj. postmodernizma7 (soc-art, perestrojka umetnost, retro-avangarda);
  • umetnost politike razlika8 svojstvena za postmodernu – na primer, feministička, gender i queer umetnost, postkolonijalna umetnost, rasna umetnost, umetničke prakse u liminalnim zonama popularne i visoke kulture itd.;
  • tehnokratizacija savremenih umetničkih praksi povezivanjem sa „kreativnim industrijama“, „korporacijskom umetnošću“, „terapijskim umetničkim praksama“itd.;
  • kritičke, subverzivne i aktivističke umetničke prakse10 koje su reakcija na „postpolitiku“ tj. na liberalni-postmoderni prelazak sa politike kao društvene prakse na menadžersko upravljanje (policy) u kulturi i društvu;
  • umetničke prakse u vremenu „povratka političkog“11 tj. u uslovima globalne ekonomske krize, dominacije političkog, medijskog i kulturnog populizma i uspostavljanja lokalnih autokratija (artivizam, umetnost migranata, dekolonijalna umetnost, umetnost i terorizam itd.).

 

Istorijski – može se govoriti da tranzicija započinje sa raspevanim ili obojenim „revolucijama“ u sovjetskom bloku drugom polovinom osamdesetih godina dvadesetog veka, čiji je vrhunac pad Berlinskog zida i završava se u različitim momentima procesuiranja privatizacije od početka devedesetih do sredine druge decenije 21. veka.12 Tranzicija u biti mora biti pokazana kao politička praksa, pre nego kao imanentna reforma društva. Možda se može reći da je tranzicija anticipirana sa konceptom ukidanja „radničke borbe za prava“13 – posle sloma rudarskih štrajkova u Velikoj Britaniji – u vremenu političke stabilizacije neoliberalizma tokom premijerskog staža Margaret Tačer (Margaret Hilda Thatcher). Ne treba zaboraviti slavni slogan premijerke Tačer: „Nema alternative!“ Njena izjava se može dvostruko shvatiti, da savremenom usponu neoliberalizma nema političke i ekonomske alternative, ili, da će svaka buduća alternativna praksa biti prisvojena od dominantnog neoliberalnog poretka i time preobražena u društveni tržišno-ekonomski artefakt.

Pojam „tranzicija“ treba bitno da se razlikuje i od pojma „revolucija“ po pragmatičnom i racionalnom izvođenju kontrolisanih i postupnih promena tj. reformi koje imaju karakter dogovornog usaglašavanja dva različita sistema ili materijalne prakse prema postavljenim i posredovanim spoljašnjim kriterijumima.

Pod revolucijom se razume nagli prelom koji dovodi do radikalnih, a to znači suštinskih i potpunih promena jednog stanja stvari, dok tranzicija označava postupno ili reformsko približavanje jednog sistema ili prakse drugom sistemu ili praksi. Polazni sistem ili praksa biva napušten i preobražen u drugi sistem ili praksu – integrisan u drugačije uređen skup odnosa između onoga što jeste, što se može prosuđivati u odnosu na to što jeste, te videti i izgovoriti u odnosu na lokalno i globalno javno mnjenje. Revolucijom se naziva razaranje strukturalnog poretka jednog sistema ili prakse u kratkom vremenskom intervalu. Ali, po Antoniju Negriju (Antonio Negri) revolucija je stvaralački preobražaj koji nastaje otporom „mračnom i terorističkom bivstvu države“. Činioci revolucije – pobuna, otpor i konstitutivna moć – predočeni su kao vremenski događaj, događaj u vremenu i događaj sa vremenom. Revolucija kao vremenski događaj pokazuje da su „pobuna“, „otpor“ ili „konstitucija“ u odnosu na vreme. Vreme je pre „fenomen“ povezan sa revolucijom nego „prostor“: prostor se zaposeda, vreme se događa – kao što se i revolucija događa ostvarivanjem novog u odnosu na staro koje je prevaziđeno. Revolucija je, istovremeno, događaj pobune i otpora koji se dešava u određenom vremenu koje je nužno „savremeno“ – doslovno izvođenje tog SADA. Revolucija je pokazivanje šta je karakter te savremenosti – kako savremenost dobija svoj smisao. Negrijevu sintagmu „vreme za revoluciju“14 možemo razumeti kao da nije samo u pitanju vreme u kome treba da se desi revolucija, već je reč o konstituisanju vremena revolucije kao stvaralačkog vremena.

Tranzicijom se ostvaruje premeštanje i reorganizacija – reintegracija – jednog sistema i prakse u drugi. Tranzicija se u javnom mnenju pokazuje kao „postupni i opravdani napredak“, a ne kao eksplozivno razaranje iz koga nastaje novi poredak. Tranzicija je, zato, ideološki posredovan poredak događaja koji skrivaju svoje prave intencije. Fetišizacija „napretka“ čini da se tranzicija ne može poistovetiti sa restauracijom. Mada, tada je pitanje: da li koncept napretka sadrži kao bitni indikator i koncept tj. efekte emancipacije? Revolucija se ukazuje u trenutku kada preovlada osećaj da više nemamo vremena i da se sve mora rešiti sada i odmah bez pitanja o ceni te društvene promene. Restauracija se javlja kada se u javnom mnjenju pojavi ili ostvari osećaj da smo otišli predaleko u novom i da smo sada na nepoznatoj klizajućoj teritoriji, da treba da se vratimo i utvrdimo u tradicijom označenoj oblasti života i delanja. Tranzicija se ukazuje kao situacija u kojoj kontrolišemo vreme i svesni smo da se stvari rešavaju postupno – sporo – sa kretanjem u minimalnim pomacima koji će akumulacijom života, ekonomije ili politike dati rezultat. U svakom slučaju uvek je reč o ideologiji koja „promenu“ imenuje i reprezentuje na pragmatično instruktivan način!

No tranzicija realnog i samoupravnog socijalizma u civilno, liberalno i na privatnoj svojini zasnovano društvo dovela je do kraja jednog poretka, ali i do uvođenje u tranziciju ciljnog poretka „društva stabilnosti“. Oba poretka su se našla u situaciji „kraja poretka“ kako realsocijalističkog tako i liberalnog društva. Reč je o taktikama „eha“ (romantično) ili feedbacka (pragmatično). Drugim rečima, nije u tranziciju ušao samo „politički Istok“, već je ušao u tranziciju i „politički Zapad“. Kraj jednog poretka se pokazao kao suštinska i totalna promena – gde totalno znači globalno, a suštinsko znači potpuna izmena sistema i praksi iz jednog skupa oblika života u sasvim drugačiji skup. Na mestu socijalističkog i na mestu liberalnog poretka pojavio se hibridizovani poredak globalnog i masovnog ekonomsko-političkog populizma. Što znači da se, paradoksalno, mehanizmi tranzicije pokazuju kao instrumenti koji simuliraju revolucionarno očekivanje i efekte u globalnom smislu.

Posttranzicijskim društvom se u ovom kontekstu očekivanja naziva „normalizovano“ ili „usaglašeno“ društvo u kome je tranzicija od „socijalizma“ u „kapitalizam“ završena, a to znači uspostavljen je:

  • poredak izborne parlamentarne demokratije,
  • dominacija privatnog vlasništva nad državnim i društvenim vlasništvom,
  • sprovedena je ekonomsko-tržišna i komunikacijsko-medijska globalizacija.

 

Posttranzicija, hipotetički, nije stadijum promene, već stadijum postignuća stabilizacije društava koja se uključuju u globalni poredak tako da više, ne bi trebalo da postoji podela, na primer, na Zapadnu i Istočnu Evropu u političko-ekonomskom, a to bi značilo i kulturnom tj. umetničkom smislu. Radi se, tada, o celovito usaglašenoj ili regulisanoj slici sveta koja objedinjuje lokalnu i globalnu javnost, barem na razini potrošača, to jest, saučesnika na distanci ili, često, podisporučioca u složenom procesu proizvodnje, razmene i potrošnje.

U prethodnim početnim paragrafima izvedeno je definisanje/redefinisanje pojmova „tranzicija“ i „posttranzicija“ u uobičajenom smislu savremene upotrebe tih pojmova. Na primer, danas je Kuba na početku tranzicije, Srbija pri kraju tranzicije, a Slovenija, Poljska, Mađarska, Kina ili Rusija su u posttranzicijskim stadijumima.

Ali, možemo reći, na primer, da je slovenačka grupa Irwin iz pokreta NSK (Neue Slowenische Kunst) anticipirala još jedan potencijalni karakter tranzicijskog procesa, ukazujući na kretanja svojstvena postsocijalizmu ka kretanjima svojstvenim globalnim dekolonijalnim ratnim i terorističkim akcijama posle arapskog proleća.15 Koncept NSK države u vremenu je nastao u trenutku raspada socijalističke Jugoslavije (SFRJ) i formiranja nacionalnih država, da bi se zatim preobrazio u koncept „globalne posttotalitarne liberalne države u vremenu“ tokom kasnih devedesetih i dvehiljaditih godina. Ono što je NSK državu u vremenu karakterisalo bila je deteritorijalizacija države i ideja da država, kao država u vremenu, može postojati bez identifikovane i zauzete teritorije. Zato NSK država postoji preko izvesnih institucija (ambasada, pasoš, kongres, folklorna teritorija) i medijskog narativa o državi bez državne teritorije. Time je zamisao dematerijalizacije državne teritorije postavljena na temeljan način. Pojava države bez teritorije kao modela ratne mašine jeste, na primer, Islamska država (ISIS: Islamic State) u stalnom preobražaju nastanjivanja i prelaženja „tuđih/svojih teritorija“ tj. prisvajanja „sivih zona“ rata.

Fenomenologija tranzicije

Sada se moramo vratiti preispitivanju pojma i fenomena „tranzicija“. Pojam i fenomen tranzicije može da se pokaže sa četiri teorijska indikatora i petim metaindikatorom:

Strateške i taktičke tranzicije - tekst Miška Šuvakovića

„Promena“ označava skup društvenih aktivnosti kojima se jedno stanje ili stadijum društva radikalno, ponekad revolucionarno, češće reformski, menja i dovodi u situaciju redefinisanja odnosa lokalnih i globalnih javnih i privatnih oblika života. Promena se redefiniše kao društveni proces – neka vrsta prevratničke prakse sa posledicama. Odnos simulirane revolucije i radikalne reforme je u sivoj zoni nerazlikovanja.

„Tok“ označava neizvesnost i nerazrešivost permanentne izmenljivosti/promenljivosti u vremenu naših života. Ne može se indicirati stabilna situacija. Ne možemo reći da smo iz stanja S1 došli u stanje S2 i da je tok tj. tranzicija dokončana. Tok označava permanentnost promena, preobražaja i prenosa. Iz predtranzicijskog smo preko tranzicijskog došli u posttranzicijsko stanje ili situaciju koja je sada nova situacija, na primer, obeležena globalnom ekonomskom krizom16 i time pokrenuta kao novi tok promena. Pri tome, dosegavši ne/idealne paradigme parlamentarne demokratije suočavamo se sa krizom parlamentarne demokratije na samom Zapadu i preobražavanjem platformi globalnog neoliberalizma u platforme ekspanzivnog autokratskog i/ili oligarhijskog populizma itd.

„Preobražaj“ označava najčešće postupni događaj u kome jedan oblik životapostaje drugi oblik života, to jest, događaj kojim jedna slika sveta postaje drugačija slika sveta ili prestaje da bude slika opstajući kao događaj sveta. Pri tome, postoji analogija između postajanja i organskog rasta, to jest, odrastanja živog stvorenja. Preobražaj društva je zamišljen kao alegorijska slika preobražaja živih organizama. Unutrašnja povezanost ili umreženost društva se doživljava i time kulturno reprezentuje kao organska, a ne kao tehnička.

Tranzicija jeste vrsta neizvesnog prenošenja neke situacije iz jednog konteksta u drugi kontekst. Prenos je iniciran kritičnim ekonomskim, političkim, društvenim ili religijskim impulsom, koji je doveo do toga da se jedna situacija jednog konteksta prenese u drugi kontekst. Prenošenje uzrokuje promene kako situacije koja se prenosi tako i konteksta iz koga se, tj. u koji se prenosi – a želi se pokazati da je došlo i do povratne promene samog „impulsa“ koji je inicirao prenos samim događajem prenosa. Govori se, zato, o prenosu i kontraprenosu. Prenos je premeštanje nekog X iz jednog konteksta u drugačiji kontekst. Kontraprenos je povratni uticaj premeštanja nekog X iz jednog konteksta u drugi kontekst sa posledicama na inicijatora tj. impuls koji je pokrenuo ili izazvao prenošenje. Drugim rečima, oblik života u „prenosu“ jeste događaj sa dvostrukim posledicama koje postoje u sistemima sa povratnim spregama. Analogno psihoanalitičkom17 mišljenju prenos delovanjem analitičara pokreće nesvesno pacijenta, a pokrenuto nesvesno pacijenta pokreće kao efekat-reakciju nesvesno analitičara. Drugim rečima, pokretanje tranzicijskih procesa na Istoku od strane Zapada ima za kontraefekat pokretanje tranzicijskih procesa na Zapadu od strane Istoka.

Moja teza u ovoj raspravi je, zato, da se „prenos“ tj. kretanje od hladnoratovskog realsocijalističkog, državnosocijalističkog i samoupravnog društva, kulture i umetnosti, ka građanskom društvu, to jest, uvođenju i sprovođenju liberalnog, po pravilu nacionalnog, kapitalizma – odigrava kako na planu prenošenog sadržaja (realsocijalističkog, državnosocijalističkog i samoupravnog društva, kulture i umetnosti) tako i na planu povratnog dejstva na dominantni svet liberalnog Zapada koji je pokrenuo ove procese. Tranzicija Istočne Evrope izazvala je kontraprenos u društvu, kulturi i umetnosti inicijalnog pokretača „prenosa“ a to je zapadni liberalni kapitalizam. Globalna ekonomska kriza je jedan od pokazatelja tog kontraprenosa i njegove „bolne“ reontologizacije.

Na prvu tezu postavlja se druga teza da tranzicija političkog Istoka u ekonomsko-politički Zapad nije završena, jer je sam cilj tranzicije – tj. liberalni demokratski poredak Zapada – ušao u tranzicijske promene koje narušavaju propozicije liberalizma i demokratskog poretka. Time je zamisao tranzicije kao kontrolisanog i regulisanog kratkotrajnog intervala prenosa iz jedne u drugu sliku sveta dovedena u pitanje. Ideja o permanentnoj tranziciji pokazuje se kao privlačan model koji se može, ne bez ironije, pratiti od Heraklitove do Marksove (Karl Marx) dijalektike, može se povezati sa idejom Lava Trockog o „permanentnoj revoluciji“18, ali i do neoliberalne ekonomije zasnovane na permanentnom uvećavanju viška vrednosti i nekontrolisanih promena u raspodeli društvenog dohotka na lokalnom i globalnom nivou.

Kada su postavljeni indikatori operativnih pojmova i naznačena „hipotetička metafizika prenosa i kontraprenosa“ može se izneti tvrdnja da savremena estetika kao teorijska praksa i savremena umetnost kao praktična teorija učestvuju u fikcionalizaciji ili defikcionalizaciji „tranzicijskog ljudskog uslova“.

Time se želi pokazati da je savremena tranzicija totalizujući proces sa svim prenosima i kontraprenosima, kojim je zahvaćeno čovečanstvo u odnosu na svoje geografske lokacije, globalne/umrežene odnose i fazno pomerene istorijske identifikacije u savremenosti. Tako ćemo videti da tranzicija kao permanentno procesuiranje odzvanja politikom, ekonomijom, društvenim dinamičnim strukturama, etikom, umetnošću, distribucijama čulnosti, čime se celokupna ljudska realnost upisuje u jednu široku konstelaciju označitelja tj. mapu dinamičnih vektora i vektorskih posledica (ekonomskih efekata i ljudskih afekata) kojima se odigrava tranzicija u smeru prenosa i u smeru kontraprenosa.

De re medijska tranzicija kao impact-factor mikrosloja antropocene

Prenos i kontraprenos permanentnih tranzicija savremenog sveta – napuštene slike sveta – postaje vidljiv tranzicijom medijskih komunikacijskih praksi do totalizujućeg globalnog događaja post i de re medija.

Tehnologije prikazivanja nisu više konzistentni medijski aparati slikarstva, fotografije, filma ili poznomodernih proširenih medija, već metamedijske, postmedijske i de re medijske prakse koje nisu povezane sa specifičnim „aparatusom“19, već sa potencijalnom simulacijom ili aproprijacijom sveta kao komunikacijsko-afektivnim događajem.

Pojmovne razlike! Može se, zato reći, medij je tehničko ili tehnološko sredstvo (aparat) komunikacije ili prikazivanja, to jest, činjenja vidljivim. Proširenim medijem se naziva slobodno, arbitrarno ili kontingentno kretanje između različitih autonomnih medija, čime se oni dovode u međuodnos. Metamedijem20 se naziva digitalni sistem, kojim se može simulirati bilo koji drugi medij ili medijski odnos. Postmedijem se naziva mogućnost aproprijacije slike sveta, pa i samog sveta u svoj njegovoj složenosti celine ili fragmenta kao komunikacijskog i estetski afektivnog sredstva. Peter Vajbel (Peter Weibel) redefinše „postmedij uslov“ (postmedia condition) kao uslov pod kojim sve ili bilo šta može postati medij.21 Slika sveta biva zamenjena samim procesuiranim svetom.

De re medijem se naziva uslov ili situacija u kojoj se bilo šta može postaviti kao „ono što je orijentisano ka umu/telu“ i „ono ka čemu je um/telo orijentisano“. Savremeni mediji nisu zasnovani na poruci o svetu, već na poruci kao događaju sveta, ili događaju koji je deo sveta, ili je tehnološki izdvojen iz sveta. Značenja i afekti su spakovani u „kognitivno pakovanje“ koje ima poruku i intenzitet dejstva na individualna i kolektivna tela, to jest, na složenosti oblika života koji i sam može postati de re medij. Reč je o de re ontologizaciji umetnosti koja postaje postmedijska i performativna time što više nije povezana s koherentnim umetničkim medijem prikazivanja ili izražavanja onog što je izvan umetnosti. Umetnost se ukazuje kao formacija, format ili dispozitiv unutar stvarnog sveta i stvarnih oblika života, makar kasnijim produkcijskim ili postprodukcijskim procedurama bila uvedena u komunikacione kanale sveta umetnosti (galerija, muzej, arhiv, projekciona sala, internet portal).

Savremenom umetnošću se postižu atrakcije, komunikacijski učinci, afektivni ili simptomski učinci delovanjem u konstelacijama svakodnevnih ili izuzetnih događaja ljudskog individualnog ili kolektivnog oblika života. Karakter savremene umetnosti suštinski je povezan sa situacijom napuštanja „logike“ prikazivanja u ime „strategijskog“ ili „taktičkog“ rada sa dispozitivima stvarnosti kao postmedijskim entitetima savremene umetnosti. Govori se o biotaktikama, taktičkim medijima, taktičkoj performativnosti ili taktičkoj bihevioralnosti. Zato, savremena umetnička dela ne podležu logici odslikavanja (de dicto: govoriti o onome što je predstavljeno i prikazano), već su strategijski izraz ili taktika izvođenja, aproprijacije ili intervencije u svetu i stvarnim oblicima života (de re: govoriti o onome što je prisutno kao objekt, situacija ili događaj u svetu). Individualno ili kolektivno telo jednog mikrosloja antropocene – a ne samo oko, uho ili mozak – postaju entitet/agent posredovanja i „hvatanja“ (capture22) sopstvene upletenosti u prisutnosti i pojavnosti složenih i, često, antagonističkih oblika savremenog života.

To, sada, znači da su se različiti savremeni tranzicijski oblici života (politike, ekonomije, medicine, tehnologije, geografije, kulture, socijalnog rada, pa i umetnosti) suočili sa „slojem antropocene kao de re medijem“ koji se odigrava između javnog, globalno-masovnog, individualnog i privatnog,intimnog. Uporedite rečeno sa konstatacijom Roberta Slifkina:

„Mi imamo iste tehnologije koje koriste obaveštajne agencije i korporacije za praćenje našeg ponašanja, a istovremeno ih koristimo kao naša primarna sredstva za komunikaciju, potrošnju, pa čak i kao sredstva za čuvanje naših najintimnijih sećanja“23.

Na primer, izvesne de re medijske umetničke prakse orijentišu se oko instrumentalnog rada na formacijama, formatima i dispozitivima stvarnih – aktuelnih oblika života – stupaju na polje rada sa oblicima života u njihovim suočenjima sa etičkim normativima ili političkim strukturama istorijskih i geografskih društava i kultura, to jest, bivanja u reflektovanom mikrosloju savremene antropocene. Umetnost, danas, nije politička ili etička po svom sadržaju ili odnosu sadržaja i oblika unutar umetničkog dela, već po instrumentalnim funkcijama izvođenja događaja koji može biti i poremećaj u političkim ili etičkim potencijalnostima savremenog društva, kulture i umetnosti. Gotovo na istovetan način se tretiraju umetnošću posredovani prizori genocidnog užasa (u delima Alfreda Žara /Alfredo Jaar/24August 1, 1994: Newsweek magazine dedicates its first cover to Rwanda) ili odložene emocionalnosti kao potencijalne estetizacije užasa u radu sa ljudskom kosom i industrijskom proizvodnjom kod Zorana Todorovića (Warm, 2009). Doslovnost, poremećenost ili pocepanost upotrebljenih mehanizama pokretanja (atrakcije, afektiranja) individualne i kolektivne imaginacije, postala je efekat umetničkog delovanja koji je gotovo nemoguće razlikovati od efekata stvarnosnih događaja.

 

Tekst preuzet sa sajta Studije savremenosti.

Fusnote

1 “Introduction. Le t’s Touch Base!”, u Bruno Latour, Christophe Leclercq (eds.), Reset Modenity!, ZKM / Center for art and media, Karlsruhe, The MIT Press, Cambridge MA, 2016, 21.

2 Boris Groys, “Art in the Age of Biopolitics – From Artwork to Art Documetnation”, iz Art Power, The MIT Press, Cambridge MA, 2008, 53–65; i Sophie Berrebi, “Documetnary and the Dialectical Documetnation in Contemporary Art”, iz Margriet Schavemaker, Mischa Rakier (eds.), Right About Now – Art & Theory since the 1990s – The Body / Iinteractivity / Engagement / Documetnary Strategies / Money / Curating, Valiz, Amsterdam, 2007, 108–115.

3 Ludwig Wittgenstein, Philosophical Investigations, Basil Blackwell, Oxford, 1986, #19. Giorgio Agamben, „Form-of-Life“, iz Paolo Virno, Michael Hardt (eds), Radical Thought in Italy – A poential Politics, Minneapolis: University of Minnesota Press, 1996, 151–152.

4 Martin Heidegger, „Doba slike svijeta“, u Doba slike svijeta, Razlog – Studentski centar sveučilišta u Zagrebu, 1069, 23.

5 Dipesh Chakrabarty, „The Human Signifiance of the Anthropocene“, u Bruno Latour, Christophe Leclercq (eds.), Reset Modenity!, ZKM / Center for art and media, Karlsruhe, The MIT Press, Cambridge MA, 2016, 189–199.

6 Peter Weibel, „Globalization and Contemporary Art“, u Hans Belting, Andrea Buddensieg, Peter Weibel (eds.), The Global Contemporary and the Rise of New Art Worlds, ZKM / Center for Art and Media Karlsruhe i The MIT Press, Cambridge MA, 2013, str. 20–27.

Aleš Erjavec, „Introduction“, u Postmodernism and the Postsocialist Condition. Politicised Art under Late Socialism, California University Press, Berkeley, 2003, 1–4.

Hal Foster, „For a Concept of the Political in Contemporary Art“ (1984), u Recodings – Art, Spectacle, Cultural Politics, The New Press, New York, 1999, 140–141.

9 Melisa Chiu, Benjamin Genocchio, „Corporate Culture“, u Contemporary Asian Art, Thames and Hudson, London, 2010, 176–180.

10 Robert Klanten, Matthias Hübner, Alain Bieber, Pedro Alonzo, Gregor Jansen (eds), Art & Agenda / Political Art and Activism, Gestalten, Berlin 2011.

11 Chantal Mouffe, The Return of The Political, Verso, London, 2005, 1; i Jacques Rancière, „The Distribution of the Sensible: Politics and Aesthetics“, u The Politics of Aesthetics – The Distribution of the Sensible, Continuum, London, 2004, 12–19.

12 Miško Šuvaković, „Neoliberalizam: revolucija ili restauracija“ i „Revolucija iz 1989: kraj hladnog rata“, u Umetnost i politika, Službeni glasnik, Beograd, 2012, 155–162 163–166.

13 Stuart Hall, The Hard Road to Renewal – Thatcherism and the Crisis of the Left, Verso, London, 1988.

14 Antonio Negri, „The Constitution of Time“, iz Time for Revolution, Continuum, New York, 2003, 19–135.

15 Miško Šuvaković, „NSK: Kritička fenomenologija države“, iz Aleš Erjavec (prir.), Estetske revolucije i avangardni pokreti 20. veka, Orion art i Fakultet za medije i komunikacije, Beograd, 2016, 225–263.

16 Maurizio Lazzareto, „On the Crisis: Finance (or Property Rights) versus Social Rights“, iz Monika Szewczyk (ed.), Meaning Liam Gillick, The MIT Press, Cambridge MA, 2009, 147–156.

17 Jacques Lacan, The Four Fundamental Concepts of Psycho-Analysis, W W Norton & Co Inc, New York, 1981.

18 Leon Trotsky, “What Did the Theory of the Permanent Revolution Look Like in Practice?“ in The Permanent Revolution, and Results and Prospects, Seattle: Red Letter Press, 2010, 231–252.

19 Od tehničke naprave do fukoovskog dispozitiva: Mišel Fuko u razgovoru sa Alenom Grorišarom (Alain Grosrichard), Žerarom Važemanom (Gerard Wajeman), Žak-Alenom Milerom (Jaques-Alain Miller), Gijem Le Gofeom (Guy Le Gaufey), Dominikom Kolaom (Dominique Colas), Žerarom Milerom (Gérard Miller), Katrin Mijo (Catherine Millot), Žoslen Livi (Jocelyne Livi) i Židit Miler (Judith Miller): „The Confession of the Flesh“, in Power Knowledge: Selected Interviews & Other Writings 1972–1977, New York: Pantheon Books, 1980, 194–196.

20 Lev Manovich, “Introduction“, iz The Language of New Media, The MIT Press, Cambridge MA, 2002, 33.

21 Peter Weibel, „Globalization and Contemporary Art“, u Hans Belting, Andrea Buddensieg, Peter Weibel (eds.), The Global Contemporary and the Rise of New Art Worlds, ZKM / Center for Art and Media Karlsruhe i The MIT Press, Cambridge MA, 2013, 25.

22 Uporediti razlike u odnosu na raspravu Pasi Väliaha u „Biopolitical Visual Economy: Image, Apparatus, and the Celebral Subject“, iz Biopolitical Screens. Image, Power, and the Neoliberal Brain, The MIT Press, Cambridge Ma, 2014, 12.

23 Robert Slifkin, „The Wire. Robert Slifkin on Frank Heath“, Artforum, May 2017, 125.

24 Jacques Rancière, „Theater of Images“, iz Alfredo Jaar, La Politique des Images, JRP Ringier, Zurich, 2012, 71–80.

Literatura

  1. Hans Belting, Andrea Buddensieg, Peter Weibel (eds.), The Global Contemporary and the Rise of New Art Worlds, ZKM / Center for Art and Media Karlsruhe i The MIT Press, Cambridge MA, 2013.
  2. Okwui Enwezor, Terry Smith, Nancy Condee (eds.), Antinomies of Art and Culture – Modernity, Postmodernity, contemporaneity, Duke University Press, Durham, 2008, 207-234.
  3. Aleš Erjavec (ed.), Postmodernism and the Postsocialist Condition. Politicised Art under Late Socialism, California University Press, Berkeley, 2003.
  4. Aleš Erjavec (ed.), Estetske revolucije i avangardni pokreti 20. veka, Orion art i Fakultet za medije i komunikacije, Beograd, 2016.
  5. Francis Fukuyama, The End of History and The Last Man, Free Press, New York, 1992.
  6. Alain Grosrichard (ed.), Michael Foucault, Power Knowledge: Selected Interviews & Other Writings 1972-1977, New York: Pantheon Books, 1980.
  7. Boris Groys, Art Power, The MIT Press, Cambridge MA, 2008.
  8. David Harvey, A Brief History of Neoliberalism, Oxford University Press, Oxford, 2006.
  9. Irwin (eds.), East Art Map – Contemporary Art and Eastern Europe, Afterall Books, London, 2006.
  10. Gal Kirn, Gašper Kralj, Bojana Piškur (eds), New public Spaces: Dissensual Political and Artistic practices in the Post-Yougoslav Context, Jan Van Eyck Academie Maastricht, Moderna galerija Ljubljana, 2008.
  11. Bruno Latour, Christophe Leclercq (eds.), Reset Modenity!, ZKM / Center for art and media, Karlsruhe, The MIT Press, Cambridge MA, 2016.
  12. Geert Lovink (ed.), Uncanny Networks – Dialogues with the Virtual Intelligentsia, The MIT Press, Cambridge MA, 2002.
  13. Lev Manovich, The Language of New Media, The MIT Press, Cambridge MA, 2002.
  14. W. J. T. Mitchel, Cloning Terror / The War of Images, 9/11 to the Present, The University of Chicago Press, Chicago, 2011.
  15. Chantal Mouffe, The Return of the Political, Verso, London, 2005.
  16. Antonio Negri, Time for Revolution, Continuum, New York, 2003.
  17. Piotr Piotrowski, In the Shadow of Yalta: Art and the Avant-garde in Eastern Europe, 1945–1989, Reaction Books, Chicago, 2009.
  18. Piotr Piotrowski, Art and Democracy in Post-Communist Europe, Reaktion Books,London, 2012.
  19. Jacques Rancière, The Aesthetic Unconscious, Polity, Cambridge, 2010.
  20. Margriet Schavemaker, Mischa Rakier (eds.), Right About Now – Art & Theory since the 1990s – The Body / Iinteractivity / Engagement / Documetnary Strategies / Money / Curating, Valiz, Amsterdam, 2007.
  21. Robert Slifkin, „The Wire. Robert Slifkin on Frank Heath“, Artforum, May 2017, 125
  22. Miško Šuvaković, Umetnost i politika, Službeni Glasnik, Beograd, 2012.
  23. Maria Todorova (ed.), Rembembering Comunism / Genres of Representation, Social Science Research Councilm New York, 2010.
  24. Leon Trotsky, The Permanent Revolution, and Results and Prospects, Seattle: Red Letter Press, 2010.
  25. Pasi Väliaho Biopolitical Screens. Image, Power, and the Neoliberal Brain, The MIT Press, Cambridge MA, 2014.