Varljivo leto dvadesete

Varljivo leto dvadesete

Proći će, izolacija će proći. I dugoočekivano leto slobode će doći. Ali da li ćemo mi u varljivom letu, u mesecima i godinama ispred nas, biti isti?

Kao pripadnik generacija koje su u poslednjih 30 godina prošle kroz najveće krize svog vremena, i društvene i ekonomske, pitam se da li je ovo sada najveća kriza čovečanstva čiji sam svedok? Da li je ovo kriza koja ima snagu da korenito promeni leto ispred nas i mnoga leta koja tek dolaze? Možda. Verovatno da da.

Sa aspekta, ne života, nego biznisa i uže profesije, posmatram ovogodišnji „zemljotres“ koji potresa i menja ceo svet, ništa manje, ništa više i ništa drugačije nego kao najbolji biznis slučaj kojem svedočim. Dugogodišnje upoznavanje kompanija tj. biznisa, pomoglo mi je i pokazalo kako da im metodološki pristupim na drugačiji način, posmatrajući ih kao ljudska bića, entitete, kojima je za dalji rast i progres potreban odgovor na samo nekoliko magičnih pitanja: šta je moja svrha postojanja (purpose), koja je moja esencijalna snaga (core essence), koji su moji sagovornici sa kojima mogu da se složim i potpišem ugovor o zajedničkoj temi za koju se zalažemo (stakeholders’ agreement) i šta je moj dalji put (What’s next?). Današnji svet kao entitet koji posmatram, upravo je u potrazi za odgovorima na ova zlatna pitanja. Po prvi put je svet, i pored 17 definisanih ciljeva održivog razvoja do 2030. godine, za samo nekoliko dana redefinisao svoj purpose tj. svrhu postojanja, koja ga nedvosmisleno i jasno vodi u svemu što radi, okuplja i angažuje sve ljude koji taj svet čine oko iste svrhe, sa istim žarom i istom krajnjom destinacijom. Svi sagovornici i članovi (stakeholders) sveta pronalaze danas neverovatno jednostavno zajednički jezik, zajedničke vrednosti i spremno „potpisuju ugovor“ na temu za koju se svi podjednako zalažu, što je nedostižan san svakog biznisa koji okuplja različite javnosti. U ovom biznis slučaju, nemoguće postaje jedino i logično moguće. Traganje za esencijalnom snagom ovog entiteta, današnjeg sveta prepunog snaga, industrijskih revolucija, tehnoloških transformacija, veštačkih inteligencija i genija, u drugačijim okolnostima zahtevalo bi mnogo vremena i napora. Danas ne. Danas je esencijalna snaga sveta koju svi prepoznaju i koja ga vodi dalje ka svetlijoj budućnosti, ono što je najveći stepen ljudske mudrosti – nada, volja i disciplina na putu ka pobedi. Zato današnji svet i ne postavlja dugoročno magično pitanje What’s next? ili kuda idem dalje, jer je odgovor iznenada postao suviše logičan i kratkoročan. Odgovor je leto, kao simbolika onog što isčekujemo nakon ove discipline, kao simbol slobode i pobede, i kao podsetnik na to koliko smo mali i kratkoročni u odnosu na snagu sveta i prirode.

Kada ljudsko biće, enitet, ima odgovore na ova četiri zlata vredna pitanja, sigurno i logično donosi odluke o svim svojim aspektima ponašanja i delovanja, odnosno o svim aspektima svog biznisa u slučaju kompanije. Baš tako se i svet suočio sa novim odlukama i promenama u svim svojim aspektima, nemajući previše vremena da procenjuje njihovu logičnost i optimalnost, ali imajući svrhu i esencijalnu snagu kao najvažnije orijentire. Upravo ove svakodnevne promene u svim segmentima delovanja i poimanja sveta, u svakodnevici izolovanosti misli i ljudi, navode na pitanje šta će to sve ovog dugo očekivanog leta biti isto, a šta će biti trajno promenjeno.

Ljudsko poimanje vanrednosti i izolacije, postaje nadasve drugačije od onog značenja koje pronalazimo u Vujakliji i na Wikipediji. Van ili izvan reda, redovnosti, za pojedinca znači biti izvan svega uobičajenog, naviknutog, očekivanog. Zato se organizam prirodno bori ili odbija da prihvati sve nasilne pokušaje institucija i pojedinaca da nam pruže sve, pa čak i više od uobičajenog. Sastanak u konferencijskoj sali novobeogradske poslovne zgrade nije isti kao Zoom call u kojem deca prirodnim upadima daju svoj doprinos sastanku. Jutarnji odlazak deteta u kolektiv, u svakodnevni ritam učenja, vežbanja, jela i slobodnih aktivnosti, nije isti kao ritam deteta kod kuće sa roditeljima koji pokušavaju da imitiraju njegov kolektiv. Zato ne terajmo sebe da u stanju van reda, radimo baš sve po redu. Danas sigurno slušamo i pratimo sebe više nego pre dva meseca, a verujem da ćemo sopstveni organizam i njegovo stanje slušati još više ovog varljivog leta koje sledi. Kada sve prođe, i kada sve novo dođe.

Razvoj i primena emocionalne inteligencije (EQ) svakog pojedinca, u novonastalim okolnostima, postaje ono što pravi razliku, daje prednost, dodaje sigurnost i stabilnost pojedincu u sopstvenoj borbi do cilja. Šta god, kad god i gde god cilj bio. Prvo smo bili prinuđeni da u uslovima samoizolacije, izolujemo procese i ljude, da bismo bili spremni za pravu samoizolaciju – izolaciju sebe i izolaciju sa sobom. Hvatanje u koštac sa samim sobom, podizanje samosvesti, poklanjanje vremena samom sebi, dovodi nas do budućnosti u kojoj mnogi neće biti oni stari. Niti njihove relacije sa drugima. Empatija kao sledeći stupanj emocionalne inteligencije, način razumevanja i stupanja u odnos sa drugima, veština prepoznavanja emocija i stanja drugih, postaje istovremeno glavna potreba i “oružje” za preživljavanje proleća 2020. godine. U neophodnosti fizičke distance, pred nama je zahtev mentalne bliskosti sa onima do kojih nam je stalo i sa onima o kojima brinemo. Upravo empatija pojedinaca, institucija i zemalja, vidljiva je svakodnevno i više nego ikad kroz različite programe i aktivnosti koje olakšavaju život “van reda”, u borbi za njegovo vraćanje u red. Nadam se da će isti stepen empatije zadržati i kada sve ovo prođe, i sve novo dođe.

Ranjivost postaje ultimativno stanje u kojem živimo. Ranjivost svega i ranjivost svih. Ranjivost koja briše granice, razlike i štitove. Razlike između imućnijih i siromašnijih, velikih i malih, ovdašnjih ili ondašnjih…svi su u istom redu, a svaka četiri zida su slična. Ovaj zajednički neprijatelj spaja i neprijatelje, ali sa nadom da to neće zaboraviti. Ili bar ne već sutra, kada sve prođe.

Koliko smo bili aktivno prisutni, slušali? Juče, danas, a koliko ćemo biti sutra? Koliko ćemo biti spremni da komfor kreiranog online prisustva zamenimo sa komforom ličnog prisustva? Aktivnu prisutnost smo u današnjem savremenom društvu umnogome zaboravili. Da li ćemo je još više zaboraviti, kad sve ovo prođe?

Na makro nivou, privrede i društva, primećujemo brza i neuhvatljiva redefinisanja relacija. Odnosi ka poslodavcu, Vladi, liderima, poslovnim partnerima, porodici, sve vreme su na testu koji daje rezultat u realnom vremenu. Rezultate koji su nekako čvrsti i potencijalno nepromenjivi. Pristup jedne države ka susednoj državi, lidera jedne zemlje ka stanovništvu, poslodavca ili lidera ka zaposlenima, imao je samo jedan pokušaj da se desi. I desio se na početku krize čovečanstva u kojoj smo danas. Budući pristupi će verovatno biti drugačiji, mogu biti i gori i bolji, ali ovaj će se trajno zapamtiti i teško zaboraviti, kada sve ovo prođe.

Da li smo svedoci da se naslov teksta o industrijama budućnosti 4.0, takođe menja preko noći? Ili je reč o trenutnom ažuriranju naslova u ovim neočekivanim vremenima? Šta donosi leto dvadesete turističkoj i event industriji, industriji ugostiteljstva? Varljivost? Koliko će im leta biti potrebno da se vrate na isti nivo poslovanja, ili više nikada neće imati onu dojučerašnju prirodu i nivo poslovanja? Da li ćemo se ophoditi isto ka restoranima u kojima smo do pre neki dan imali 6 nedeljnih obroka, sada kada smo spoznali sebe i svoju sposobnost da pripremimo obed za sebe ili najbliže, koji nose neke potpuno druge sastojke, ritual, ukus uživanja? Ukus koji nam dopada. Da li će revolucija koju je današnji najveći neprijatelj čovečanstva doneo tehnologiji, održati superiornost ove industrije i u budućnosti? Da li će tehologija kao heroj koji nam je danas obezbedio život, vođenje biznisa, rad, jelo, obrazovanje i razmišljanje, ostati isti heroj i u mesecima kad sve prođe? Ili će to novo što dođe biti bežanje od tehnologije? Ne znam. Iščekujem.

Da li će „velika“ uloga Vlade, resornih ministarstava i institucija, biti takva i sutra? Da li će naše shvatanje da je za dobrobit i zdravlje jedne nacije i društva ključno njihovo skladno funkcionisanje, biti zaboravljeno u novoj svakodnevici i novoj listi prioriteta? Iskreno se nadam da neće, ni danas, ni kada sve ovo prođe.

Kompanije tj. brendovi, kao deo društva i zajednice, imali su jedinstvenu priliku i moralnu obavezu da svojim delima pokažu kakvu su bića, za koju vrstu dobra se zalažu i da li rade i vode se svojom postojećom svrhom postojanja. Oni brendovi koji su poželeli da iskoriste današnju realnost za kreiranje novih svrha i korišćenja profitnih prilika, napravili su možda trajne, a sigurno srednjoročne greške. Transparentnost i integritet brendova je ono što se danas prepoznaje odmah, od strane svih, i ono što zavređuje istinsku lojalnost javnosti. Lojalnost kao ultimativni savremeni biznis cilj, mnoge kompanije ispunile su u prethodnih mesec dana.

Osim same kompanije, današnja izazovna realnost, podjednako je pogodila i njihove lidere. U trenucima evaluacije i biranja najboljih lidera tj. menadžera budućnosti za tekuću godinu, transparentno ili ne, svesno ili ne, procenjivaće se njihova reakcija i pristup u prvim danima ulaska u stanje izvan reda. Da li se lider obratio ili nije zaposlenima, da li im je saopštio odluku ili vodio dijalog, da li je pokazao strpljenje i pružio stabilnost u situaciji kada je zabrinutost jedino što su mnogi mogli da osete? Oni lideri koji su imali mogućnost ili su želeli da „investiraju“ u svoje ljude i u njihov siguran ostanak na radnom mestu, u odnosu na one koji su jednosmerno distribuirali odluku o otkazu, napravili su trajnu razliku u percepciji njih kao lidera i profesionalaca. Ovim pristupom obojili su svoj uspeh ili neuspeh, ne samo leta ’20, već i mnogih dolazećih leta.

Transformacija poverenja u remote work koncept, sada je već sigurno sačuvana i arhivirana. Lična odgovornost pojedinca ka poslu i poslodavcu, vidljivost njegove produktivnosti, poverenje poslodavca u zaposlenog i u njegov angažman na daljinu, prošli su ozbiljan test. Dobra vest je da su mnogi ovaj test uspešno položili, pa je pitanje koliko će zaposlenih i koliko često, od leta pred nama, kada sve ovo prođe, donositi odluku da rade od kuće, a koliko će poslodavaca poštovati tu odluku i pokloniti im poverenje.

Da li zanimanja i profesije o kojima sanjaju mladi, danas izgledaju potpuno ili delimično drugačije nego što su izgledali juče? Već nedeljama ceo svet najviše aplaudira lekarima, medicinskim sestrama, vozačima i dostavljačima, farmaceutima, prodavcima i krojačima koji šiju maske. Možda posle ovog leta neće mnogo više mladih poželeti da se bavi nekim od ovih zanimanja, ali ćemo ove ljude zasigurno svi mnogo više poštovati. Možda će baš oni postati i ostati novi predstavnici poverenja, novi influenseri, kada sve ovo prođe.

Utakmica između malih i velikih, lokalnih i globalnih, snažnih i onih „u povoju“, kao da u novonastaloj realnosti, teče u korist ovih „slabijih“. Od vrha država do pojedinaca, svako pronalazi način da pruži podršku malom lokalnom biznisu, jer je empatija ka njima najviše izražena. Ako podrška svih pomogne u njihovom opstanku, zadatak u budućnosti je da ih ne zaboravimo kada ih na policama nađemo pored globalnih konkurentata, koji izgledaju i zvuče bolje.

Merila potrebnog, neophodnog i prekomernog, u ovim danima dobijaju potpuno drugačije značenje. Masovna globalna potrošnja i konzumacija izvan potrebnog, stvorila je ekosistem koji je danas neodrživ ili u najmanju ruku, neadekvatan. Ekosistem onog što nam je stvarno neophodno i pomaže nam u ispunjavanju egzistencijalnih potreba, kao i izvori kojima ispunjavamo sigurnosne i potrebe za samoaktuelizacijom, danas je potpuno redefinisan. Možda će u ovom segmentu svet o kojem pričamo, pretpreti najveće promene, u kojem će „nove formule“ lične i društvene satisfakcije biti trajno i snažno prihvaćene.

Opšta kompleksnost javnih sistema u kojima smo i sa kojima smo do juče živeli, uvek je imala argumente i izgovore da opravda svoju složenost kao jedinu moguću opciju funkcionisanja. Danas nam taj isti sistem pokazuje da je agilnost i pojednostavljivanje isto moguća opcija, nastala preko noći. Da nije ove današanje krize čovečanstva, koliko bi vremena bilo potrebno da se prihvati online osnovno i visoko školsko obrazovanje, da se interni procesi u zdravstvenim institucijama optimizuju i profunkcionišu skoro perfektno? Da li će prosečni stanovnik Kine koji je dobio mogućnost da putem aplikacije meri temperaturu, opšte stanje organizma i preko istog kanala dobije sve informacija o daljim koracima, pristati da u budućnosti ide u dom zdravlja i čeka da ga neko primi i pregleda? Argument kompleksnosti koja je prirodno i jedino stanje, je nešto na šta u budućnosti nećemo olako pristati.

Na kraju, kako će izgledati praćenje svakodnevnih vesti leta dvadesete, kada će najveći izazov biti da prihvatimo šta sve relevantna vest zaista jeste i ko je njen prenosnik? Čemu ćemo zaista pridavati značaj i na šta ćemo „kliktati“ kada želimo da spoznamo svakodnevicu i svet oko sebe? Hoćemo li i u ovom aspektu biti drugačiji, kada sve ovo prođe?

Pitanje kako će izgledati svet i čovečanstvo „kad sve ovo prođe“ jedan je od čestih naslova mnogih autorskih tekstova, razmišljanja i kolumni, u danima oko nas. Promene koje se dešavaju neuhvatljivo brzo i posmatraju nedovoljno sveobuhvatno, kreiraće taj novi svet već ovog leta, za koji niko ne može da kaže sa sigurnošću kako će izgledati. Sve je pretpostavka i sve je varljivo. Jedino što deluje sigurno jeste da će pobeda nad ovom izolacijom, biti postignuta eksponiranjem ljudskosti i empatije, ultimativnih vrednosti koje imaju snagu da stvore svet budućnosti, manje uništiv i manje ranjiv. Svet koji će svojom esencijalnom snagom, stvoriti više, dopreti dalje i pobediti mnoge, manje ili veće, izazove koji mu predstoje. Onim što i jeste u njegovoj osnovi – empatija čovečanstva. Neka ona pobedi, trajno.

Jelena Uzelac Vasić predaje na Katedri za digitalni marketing na Fakultetu za medije i komunikacije, u oblastima strategijskog biznis i marketing planiranja, organizacione kulture i razvoja, inovacija i brenda.