Jezik, rod i kultura

Nacionalni jezik je bio, a u „zanimljivoj“ meri je i ostao (što ću uskoro ukratko i objasniti), temelj nacionalnog identiteta. Zbog toga je jezik uvek politički projekt, a ne nešto što se samo po sebi podrazumeva. Ipak, treba ukazati na činjenicu za živimo u istorijskom periodu kada mladi ljudi globalno uglavnom više ne žele da studiraju maternji jezik i nacionalnu književnost. Ta tužna činjenica govori u prilog marginalizaciji književnosti, ali i celokupne kulture, kao polja kulturalne produkcije od nacionalnog značaja. I pored toga, jezik je i dalje značajan, jer je alat kojim se konstruišu i reprodukuju društvene vrednosti i hijerarhije. Jezik zato nije puki tehnički instrument koji prenosi politički neutralne informacije i ne može se razumeti bez društvenog i političkog konteksta u kojem se konstituiše a to znači i normira. Jezičko normiranje se može opisati kao intenzivan ideološki rad na depolitizaciji jezika, predstavljanjem jezičke norme kao „prirodnog“ zakona koji jezički zakonodavci (u prošlosti gotovo isključivo muškarci, danas i žene) navodno samo slede i ozakonjuju. Sve ovo se najbolje vidi ako razmotrimo problematiku jezika i roda.

Feminističke teoretičarke su davno ubedljivo dokazale da se u patrijarhalnim društvima muškarac posmatrao kao norma, dok se ženi dodeljivao drugorazredni status. Ova hijerarhijska društvena struktura imala je svoj jezički normativni pandan u upotrebi gramatičkog muškog roda koji se neupitno doživljavao (a i danas se u nekim jezicima, poput srpskog, doživljava) kao univerzalni. Takav poredak nije prirodno dat, već je društveno konstruisan političkim radom institucija, diskursa i praksi patrijarhalnih društava. Zato je i gramatički ženski rod (ako je u jeziku postojao ili ako su postepeno uvođene imenice ženskog roda za neka specifično ženska zanimanja) označavao partikularnu, što znači marginalnu poziciju u jeziku, a samim tim i u društvu.

Feminističke intervencije u jezičkoj normi od 70-ih godina 20. stoleća dovele su do toga da se, najpre u engleskom a zatim i u drugim jezicima, uvodi upotreba imenica ženskog roda paralelno sa imenicama muškog roda (učenik/učenica, novinar/novinarka, psiholog/psihološkinja). Ovo je bio rezultat mejnstriminga, procesa koji se globalno odvijao tokom 90-ih godina, a kojim su se marginalizovani diskursi i ideologije uvodili u dominantni tok posredstvom zakonskih regulativa. U jednom trenutku se transnacionalno prihvatilo (mada ne uvek bez otpora) uverenje da muški rod više ne može imati status univerzalnog roda i da se njime više ne mogu označiti i akteri i akterke. U konzervativnijim društvima jezički zakonodavci se suprotstvaljaju ovoj tendenciji. Zanimljivo je da su se srpski lingvisti kao i lingivstkinje od samog početka oštro i uporno suprotstavljali ovoj transnacionalnoj tendenciji. Mada su oko 2007. malo popustili kada je izrečen stav da će se imenice ženskog roda ako se ustale biti i normirane, taj pozitivan trend trajao je kratko. Postavljalo se, i još uvek se postavlja, pitanje da li se uvođenjem nove jezičke norme rodno senzibilnog jezika „jezik kvari“, da li se narušava njegova „priroda“ i „čini li se nasilje nad njim“, da li se narušava jezička ekonomija jer umesto jednog bili bismo u obavezi da „nezgrapno“ naporedo upotrebljavamo imenice oba roda: studenti i studentkinje. Često se iznosi stav da je rodno senzibilan jezik  „silovanje jezika“, fraza koja pokazuje svu perverznost i perfidnost zagovaranja rodno nesenzibilnog jezika.

Činjenica je da se svi jezici istorijski menjaju. Činjenica je da je u javnoj sferi puno žena nametnulo potrebu da jezička norma prati tu činjenicu. Zato uvođenje imenica ženskog roda u različite jezike pa i u srpski jezik ima funkciju da u jezički predak uključi i učini vidljivim ženski subjekt koji je u ranijim režimima artikulacije jezičkih iskaza bio isključen, izbrisan, proizveden kao nevidljiv i nepostojeći, jer se smatrao inferiornim. To je omogućila jezička norma kojom se muškom gramatičkom rodu pripisao status univerzalnog roda, a zatim je ta jezička norma normalizovana ili oprirođena: učinjena je prirodnom i neupitnom – društveni rad koji je proizveo takav poredak je ostao nevidljiv, izbrisan je.

Još uvek možemo ustvrditi, a nadam se da će tako i ostati, da polje kulture a samim tim i polje jezičkih politika nikada nije homogeno. Nestabilnost polja regulative jezičke norme iskazuje se u mnoštvu paralelnih jezičkih praksi koje su deo suprotstavljenih pozicija makro (transnacionalnih) i mikro (lokalnih) društvenih politika. Ali u ovom dramatičnom trenutku globalne istorije koji u potpunoj neizvesnosti živimo, jer ne znamo šta bliska budućnost nosi sa sobom, moramo istaći da oba ova polja (lokalno i globalno) nisu homogena već su izrazito heterogena sa suprotstavljanim društvenim politikama, ideologijama i praksama.  Moglo bi se reći da su institucije koje se bave normiranjem srpskog jezika krajnje isključive i konzervativne po pitanju rodno senzibilnog jezika, kao i veliki broj medijskih kuća. To je logično jer, altiserovskom retorikom izrečeno, mediji su posebno danas u globalnoj digitalnoj kulturi najznačajniji državni ideološki aparati. U većini naših medijskih kuća striktno se sprovodi  rodno nesenzibilna politika jezika, i za sve koji rade u njima nemislivo je da srpski jezik može biti rodno senzibilan. S druge strane u području emancipovanih kulturalnih politika, protagonisti i protagonistkinje insistiraju na rodno senzibilnom jeziku.

Svi koji su bili uključeni u produkciju književnih i umetničkih dela, setiće se da su književnice i umetnice do skoro odbijale da za sebe kažu da su umetnice ili književnice. Jezik tu nikad nije bio nevin i neutralan, niti je to danas. Umetnice raznih generacija dobro su shvatale da je reći ja sam umetnica ili ja sam književnica, značilo je da one zapravo govore da su u tom polju amaterke koje nikada svojim radom neće doseći transistorijsku umetničku vrednost. Pisati kao žena bilo je dostojno prezira, jer su umetnički postupci ako su vredni bili maskulinizovani, a teme su bile dostojne obrade samo ako nisu „ženske“ ili ako ženske teme obrađuju muškarci. Feminističke kritičarke, umetnice i pesnikinje drugog talasa su od 60-ih godina svojim radom uspele da promene ove po žene restriktivne i apriorno diskvalifikujuće norme. Svedočimo da je taj njihov rad danas globalno postavljen nešto što se gotovo samo po sebi podrazumeva.

Živimo u svetu potpunih paradoksa. Jedan od njih je i ovaj: dok se srpski lingvisti bore protiv same pomisli da bi srpski jezik mogao imati imenice ženskog roda – psihološkinja, pedagoškinja, sociološkinja, itd. – na drugim poljima kulturalne proizvodnje transnacionalno je došlo do promena. Sve više vizuelnih umetnica, dramaturškinja, književnica i posebno pesnikinja, što je za ovaj deo sveta u kojem mi živimo sasvim novi fenomen, izjavljuje da su feministkinje. Sasvim novi fenomen je regionalna feministička poezija, koja je deo globalnih dešavanja. Umetnice koje deluju u raznim umetnostima bave se ženskim temama i to na društveno aktivistički način: one pišu poeziju i prozu, izvode performanse, postavljaju instalacije ili postavljaju na scenu predstave koje se bave nasiljem nad ženama ili u najširem smislu bave se onim što su feministkinje 60-ih označile terminom žensko iskustvo. Ni one ni njihova publika više ne osećaju da je bavljenje ženskim temama partikularno a ne univerzalno. Feministkinje su se izborile za to da ženske teme i ženski postupci u raznim umetnostima zadobiju univerzalni status. Moguće je da je za ovaj globalni fenomen značajnu ulogu odigrao i pokret #MeeToo, u kojem su filmske i muzičke dive javno ustale protiv nasilja nad ženama. Slična tendencija dogodila se i u Srbiji pre izvesnog vremena. Nadam se da sa globalnim jačanjem konzervativnih i ekstremno konzervativnih politika sve ovo neće biti dovedeno u pitanje i da se scenario Sluškinjine priče neće ostvariti. A šta će biti sa našim jezikom i njegovim normiranjem po pitanju roda, nisam optimistična…

–

Dubravka Đurić je pesnikinja, performerka, prevoditeljka, amerikanistkinja, teoretičarka poezije, autorka značajnih teorijskih knjiga, zbirki pesama i poetskih antologija, osnivačica i urednica časopisa „ProFemina”, osnivačica pesničke škole AŽIN-a. Redovna je profesorka na Fakultetu za medije i komunikacije, gde vodi kurseve u oblasti teorije medija, književnosti i kulture. Dobitnica je nagrade „Anđelka Milić“ za 2022. godinu.