Krivo je more

Hoću da kažem, možda je okej to što ove godine ne možete na more.

Poznajem ljude koji se nikad u životu nisu okupali u morskoj vodi. Za njih je Severna Grčka san, Crna Gora letovalište za komšije koje imaju državni posao, Bugarska ili Ohrid – možda dogodine ako im se posreći na kladionici, Hrvatska – da li se šalite? To hoću da kažem: mislim da niste svesni ni koliko takvih ljudi ima, ni kakav je to osećaj.

Pišem na ovu temu jer sam godinama bio jedan od urednika Kluba putnika, regionalne zajednice i centra za putopisce i samostalne putnike. Dok sam bio aktivan u Klubu, govorio sam o anti-turističkim putovanjima. Pokušavao sam da ohrabrim ljude da stave ranac na leđa i pođu kudgod, da spavaju u stanovima prijatelja koje su našli putem mreža za razmenu gostoprimstva (tada je bio aktuelan CouchSurfing), da stopiraju do Istanbula, bicikliraju do Rijeke ili Temišvara, da razgovaraju sa meštanima, povezuju se, uče, upijaju, prelaze granice, hakuju sistem. Govorio sam da putovanje ne mora da bude ni privilegija ni luksuzna roba nego situacionistički i psihogeografski eksperiment. Mi smo to radili: putovali do Sirije za 100-200 evra, do Mongolije za 500. I ne samo to, organizovali smo Putničke kuće, komunalno finansirane, otvorene i besplatne programe putničke i putopisne rezidencije za sve koji se prijave. Napisali smo i objavili nekoliko putopisnih i proznih knjiga, od kojih je najpoznatija »Bantustan: Atlas jednog putovanja«. Sve to bez podrške bilo kakvih zvaničnih institucija, što domaćih što stranih.

Nama se tada činilo da su ljudi koji su spremi da daju 2000 evra za klasično letovanje u Budvi prosto idioti, a ljudi koji misle da ne mogu da mrdnu iz svog sela zato što imaju manje od 200 – oni koje samo treba pogurati. Međutim, ni mi nismo bili svesni svoje fundamentalne privilegije. Nismo imali puno para ali jesmo imali bazu: stekli smo kvalitetno obrazovanje, završili smo fakultete, poznavali smo nekoliko jezika, bili smo digitalno verzirani (znali smo kako rade sajtovi za jeftine karte, digitalne mreže, razni internet servisi, itd), bili smo načitani, umreženi, na kraju krajeva i pomalo ludi (nije da to nije privilegija). Većinom smo odrasli u srednjeklasnim okolnostima koje su nam pomogle da poverujemo u obrazovanje i avanturu. Roditelji su nas kao decu često vodili na more. Sa takvom bazom, mogli smo da hakujemo sistem. (Većina nas to na izvestan način i danas radi.)

Lako je to prevideti, podrazumevati. Lako je reći: sami ste krivi. Lako je reći: to svako može. Lako je pomisliti: sve šta sam napravio, napravio sam sam. Naročito beogradskoj i novosadskoj građanskoj klasi. Razmišljam o onima s druge strane, o blagajnicima u maloprodajnim lancima, ćatama, referentima otpreme, devojkama zaposlenim u seoskim kladionicama, poljoprivrednicima, izbeglim i nezaposlenim porodicama, eksploatisanim šalterušama, hroničkim bolesnicima bez socijalne pomoći, ucenjenim radnicima koji su izgubili pravo na odmor i koji jedva kuću drže na okupu.

Ideja da bi odmor, pa i odlazak na more, trebalo da bude univerzalno ljudsko pravo – a ne privilegija – sistemski je uništavana. Zauzvrat smo dobili opštu komercijalizaciju (od)mora, vulgarne bilborde i nasilnu promociju bahatosti. Novočoveka doslovce treniraju da bude zavidan ili bahat. Između sirotinjske zavisti i skorojevićkog prezira sužen je prostor za nove psihogeografske prakse, za putovanje kao pustolovinu, književni i umetnički eksperiment, hodočašće ili hodoljublje. Pa ipak, ove godine kao da se naziru pukotine: nešto se otvara.

Hoću da kažem, možda je okej to što ove godine ne možete na more.

Otići ćete u neko zabačeno selo u Šumadiji, Sandžaku, Banatu, Pčinjskom okrugu. Zapićete se sa meštanima u kafani: radnicima, šalterušama, ćatama, zemljodelcima. Ko zna, možda će vam postati dragi. Možda ćete im oprostiti što nisu kosmopolite i što slušaju narodnjake. Možda ćete – pandemijom primorani na situacionističko umesto turističkog putovanja – početi da zamišljate sasvim drugačije svetove. Možda ćete – skupa i solidarno sa ljudima van svog staleža – početi da maštate o društvu gde je obrazovanje široko dostupno, gostoprimstvo nije komercijalizovano, kretanje nije privilegija i svako ima pravo na odmor ili avanturu.

_____

Uroš Krčadinac (www.krcadinac.com) je digitalni umetnik, programer, putopisac, docent na Fakultetu za medije i komunikacije, naučni saradnik na Univerzitetu u Beogradu i jedan od autora knjige »Bantustan: Atlas jednog putovanja«.