Saučešće

Da, dogodilo se to u Srbiji, ne u Americi. I ne, dečak od 13 godina koji je ubio osmoro dece i domara škole, ranio još šestoro dece i nastavnicu istorije, vatrenim oružjem, u školi, u sred nastave, nije bio „problematično dete“ i „nijedan sistem nije omanuo“. Tako nam bar kažu zvaničnici. Ali desilo se dok smo svi gledali, i možda nijedan sistem nije formalno pogrešio, ali omanuli smo kao zajednica, jer nismo zaštitili našu decu od našeg deteta, a to bi trebalo da nam je primarni društveni zadatak.

I šta nam onda ostaje? Bes, strah i panika, da to može da se desi bilo kad, bilo gde, bilo kome.

Dan posle me je još držao adrenalin od šoka, pa sam mislila da treba da se priča, da se objasni ljudima da je u pitanju incident, da ovo ne znači da su naša deca opasna, jer su pod uticajem „kancerogenog interneta“. Imala sam želju da kažem, ne, ovo ne može da se desi bilo kad, bilo kome, bar ne na ovaj način, jer ovo je strašna tragedija, koja je uslovljena velikim brojem specifičnih udruženih faktora i kao takva ne može da se ponovi. S druge strane, da, stoji činjenica da će sada možda i neka druga deca pomisliti da treba da urade nešto slično kad su pritisnuta teškim emocijama. Na to treba da budemo spremni, ali ne tako što ćemo da spuštamo granicu krivične odgovornosti za maloletnike i da samo privremeno stavljamo moratorijum na dozvole za oružje, nego tako što ćemo da razgovaramo sa decom i da pomno pratimo ne samo na njihove burne i društveno neprihvatljive reakcije nego i njihovo ćutanje, povlačenje i izolaciju. I da temeljno revidiramo politike o zaštiti dece u Srbiji, polako i strateški uz mirne pregovore, a ne na prečac i ad hoc, prepucavajući se preko medija.

Tako sam mislila dan posle, a tada smo valjda svi želeli da budemo korisni, da nešto popravimo, da pojasnimo, da pomognemo.

Danas stiže duboka bol jer bez obzira koliko smo objašnjavali, pokušavali i sami da razumemo i da pomognemo, moramo da se suočimo s tim da se dogodio besmisleni užas u kome su neki životi izgubljeni, a neki uništeni, i to je tako, bez obzira na to zašto se desilo.

Zato danas, sutra i narednih dana samo saučešće, neizmerno i neizrecivo, porodicama i bliskim osobama nastradalih čiju tugu ne možemo ni da zamislimo.

Saučešće deci i nastavnicima, koji su tom strašnom činu prisustvovali, ali i saučešće deci kojoj, uprkos silnim savetima stručnjaka, niko ništa nije objasnio, pa dan posle prave gluposti po školama i društvenim mrežama sa plastičnim pištoljima i neprimerenim komentarima.

Saučešće i dečaku, koji je negde na psihijatriji, jer je pored tuđih uništio i svoj život.

Na kraju, saučešće svima nama, koji u nemoćnom bezličnom bolu ostajemo da se oporavljamo, sa željom da u tom bolu izdržimo bez osude, besa i traženja krivca. Saučešće danas i sutra i sve dok ne krenemo ka oporavku i dođemo do finalne faze tugovanja, do prihvatanja.

Jer da, ovo se nama jeste desilo i jeste strašno, ali kad to prihvatimo, doći će vreme da racionalno  pogledamo u društvo u kome živimo i u kome odgajamo decu, i zapitamo se šta i kako ćemo drugačije uraditi za njih u budućnosti.

_

Iva Branković predaje na Departmanu za socijalni rad Fakulteta za medije i komunikacije na kursevima u oblasti teorije i metodologije socijalnog rada, psihosocijalne podrške i supervizije u socijalnom radu.