02.07.2021 / Iva Branković
Dok sam čitala ovogodišnji sažetak MDRI izveštaja o situaciji u institucijama za smeštaj dece i osoba sa invaliditetom setila sam se svog prvog čitanja sličnog njihovog izveštaja. Otišla sam u jednu praznu kancelariju Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu u kome sam tada radila, čitala i plakala. Mislm da su i druge kolege radile isto. Nekoliko godina kasnije počela sam da vodim obuke za prevladavanje stresa i prevenciju profesionlanog izgaranja i gledala sam iste takve suze u očima profesionalaca, koji rade u tim ustanovama. Neki više nisu ni imali suze, kažu, oguglali su, navikli. Posle naših obuka, profesionalci su se vraćali u svoje ustanove da nastave da rade sa decom najbolje što umeju. Ja sam nastavljala da direktno ili indirektno učestvujem u različitim aktivnostima koje su se odnosile na reformu sistema socijalne zaštite, koja traje već dvadesetak godina, i kao što kod nas to obično biva ide korak napred nazad dva.
Jedan od osnovnih stubova reforme sistema socijalne zaštite je deinstitucionalizacija, odnosno, izlazak dece i odraslih sa invaliditetom iz ustanova za smeštaj i njihovo vraćanje u porodice i život u zajednici. U tom procesu napravljeni su neki pomaci i to je važno naglasiti ali, kao i svi drugi procesi u socijalnoj zaštiti, i ovaj se obavlja sporo, sporadično i bez adekvatnog strateškog pristupa. Stvari se pokrenu i gromoglasno najave, pa se onda zaborave i zapuste.
Iako nije dominantno moja oblast ekspertize, po starom dobrom običaju da socijalni radnici znaju sve i mogu sve jer nema dovoljno ljudi, učestvovala sam u više aktivnosti vezanih za deinstitucionalizaciju. Takav je bio projekat otvaranja dnevnih boravaka i uvođenja usluge pomoći u kući za porodice dece sa invaliditetom u manje razvijenim opštinama u Srbiji. Usluge u zajednici važna su karika u procesu izlaska korisnika iz ustanova jer im omogućavaju podršku koja je neophodna za integraciju u porodično i šire okruženje. Posle nekoliko godina, na žalost, pratila sam i procese gašenja ovih usluga, kao i borbe nekih pružalaca usluga da opstanu barem neko vreme na osnovu donatorskih sredstava, jer lokalne samouprave nisu mogle da podnesu troškove njihovog održavanja nakon što je prestalo finansiranje Evropske komisije.
U procesu izrade standarda za pružanje usluga socijalne zaštite učestvovala sam u pregovorima o potrebnom broju zaposlenih u ustanovama za smeštaj i kod pružalaca usluga. Tada se sa donosiocima odluka raspravljalo koji je to minimum ljudi potreban da bi se radilo sa nekom ranjivom grupom, umesto koliko je profesionalaca potrebno da bi se odgovorilo na specifične potrebe ljudi sa različitim teškoćama.
Posmatrala sam i procese izrade divnih strategija i normativnih akata za unapređenje položaja ranjivih grupa na kojima je, da bi bili usvojeni, na kraju moralo da se napiše nešto tipa – za implementaciju dokumenta neće biti potrebna dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije.
Cenjkanje, gašenje požara, guranje pod tepih, to su karakteristike procesa, kojim se postižu promene u sistemu socijalne zaštite. Štednja je osnovni prioritet, a ljudi su važni samo kada o njima izađu strašni natpisi u novinama.
Sistem socijalne zaštite u našem društvu tretira se uglavnom kao nepotrebni potrošač i sve dok je tako ne treba da se čudimo što nam deca u institucijama žive na način na koji žive.
Nije tu kriv pojedinačni stručni radnik, pa ni direktor, iako njihova odgovornost ne može da se negira. Kriv je i odgovoran politički sistem, koji socijalnu zaštitu koristi ili kao sredstvo za dobijanje političkih poena ili kanalisanje nezadovoljstva stanovništva. Takav sistem tendenciozno usmerava bes stanovništva ka ovoj maloj i delikatnoj oblasti kroz podsticanje narativa o korisnicima socijalne zaštite kao o neradnicima i parazitima, a o stručnjacima kao korumpiranim birokratama koje oduzimaju decu i maltretiraju nedužne ljude. U takvom sistemu mediji se takmiče u tome ko će da objavi više strahota i patnje, a stanovništvo se zgražava i čudi kako je moguće da živimo u zemlji u kojoj se deca ovako tretiraju i kakvi su to monstrumi koji rade u socijalnoj zaštiti. S druge stane, većinu stanovništva uglavnom ne zanima kako žive osobe u institucijama i kada se za par dana bude slegla prašina svi će zaboraviti na MDRI izveštaj i baviće se svojim problemima i životima. Malo ventiliranja, a stanje nepromenjeno. Socijalna zaštita ostaje oblast u koju se ne ulaže i na kojoj čak može da se uštedi, a da se niko ne buni.
Dobra socijalna zaštita ne može da bude jeftina, ali priča o socijalnoj zaštiti ne može se i ne sme svesti na priču o novcu, kao što nedostatak novca nije jedini razlog za izmeštanje dece sa invaliditetom iz porodica i njihov smeštaj u institucije.
Često čujem komentare poput „ustanova dobija oko 50.0000 dinara za brigu o jednoj osobi, zašto se onda te pare ne daju porodicama da one preuzmu brigu“. Čak i da prihvatimo taj argument kao validan, zar neko stvarno misli da se jednostavnim preusmeravanjem novca mogu ugasiti institucije i osnažiti porodice? Zar niko ne postavi pitanje: i kada preusmerimo tih 50.000 dinara, kako zapravo roditelji da brinu o svojoj deci sa invaliditetom? Šta tačno da plate? Bebisitera, koji će ih držati u kući bez adekvatnog znanja kako da se o njima pobrine? Ili da taj novac prime kao nadoknadu za to što će jedan od roditelja svakako morati da prestane da radi? Ako uopšte postoje oba roditelja… Kako da obezbede ostvarivanje svih potreba svoje dece kada nema pravog inkluzivnog obrazovanja, ni adekvatnog pristupa zdravstvenoj zaštiti i socioterapijskom tretmanu? Gde da deca provode vreme preko dana dok roditelji rade kada nema dovoljno dnevnih boravaka? Kako da se osamostale kada nema opcija za profesionalno osposobljavanje i zapošljavanje, ni stanovanja uz podršku? Kako porodica da funkcioniše kad nema pomoći u kući, psiho-edukativne podrške pružaocima nege i svega ostalog što bi jedan sistem brige trebalo da podrazumeva?
Dobar sistem socijalne zaštite mora da obezbedi materijalnu podršku, usluge u zajednici i psihološku podršku porodici. Takođe, mora da obezbedi kvalitetne usluge smeštaja, kratkotrajnog i intenzivnog u izuzetnim situacijama u kojima su neophodne. Neophodna je integrisana socio-zdravstvenu nega u institucijama malog kapaciteta u kojima su ljudi tretirani kao ljudi, a deca kao deca, u kojima nema cenkanja oko odnosa cena–kvalitet, u kojima rade profesionalci koji znaju šta rade i kojih kada je potrebno ima i više nego korisnika jer intenzivna briga traži veliki napor i ne može se svesti na odgovornost jedne osobe.
Sve nam je to potrebno, a nemamo, ili imamo sporadično, u razvijenijim sredinama ili na osnovu nekih individualnih inicijativa. Zato imamo izveštaje MDRI i suze dok ih čitamo, jer smo svesni kako žive deca u institucijama i u kakvom sistemu radimo. I da se razumemo, te suze su ok, jer ako prestanemo da osećamo ljudsku patnju i nepravdu ne možemo na nju adekvatno ni da reagujemo. Samo je važno da naša reakcija ne ostane na suzama nego da bude praćena jasnim stavom da je kompleksne probleme nemoguće rešiti jednostavnim rešenjima i jednokratnim intervencijama! Problem položaja dece sa invaliditetom u institucijama, a zatim i u zajednicama i u društvu uopšte, ne može se rešiti nekim saopštenjem, otkazom jednoj osobi ili bilo kakvom kratkoročnom merom. Potrebno je hitno revidiranje posustalog procesa deinstitucionalizacije i konkretan plan mera kako bi se aktivnosti pokrenule, nastavile i unapredile u što kraćem vremenskom periodu.
Na kraju, kao što su suze ok, u redu je i da građani budu zgroženi podacima i slikama koje objavljuju mediji. S druge strane, medijsko izveštavanje je itekako potrebno, često i obilato, ali sa jasnom porukom – problem je sistemski i sistemski mora da se rešava. Možda se tako ova tema neće zaboraviti za par dana, i možda uspemo da je sačuvamo u sećanju za neke naredne izbore kada bi bilo dobro da kandidatima postavimo pitanje – šta ste uradili, a šta planirate da uradite povodom položaja dece i osoba sa invaliditetom i njihovih porodica?
Osim slikanja, naravno…
_
Iva Branković predaje na Departmanu za socijalni rad Fakulteta za medije i komunikacije na kursevima u oblasti teorije i metodologije socijalnog rada, psihosocijalne podrške i supervizije u socijalnom radu.